Pretpostavka



 Kada su me pozvali ništa nisam očekivao ni pretpostavljao. U današnje vreme verovatnoća da će pretpostavka biti tačna jednaka je pokušaju pronalaska matematičke formule u uzročno-posledičnom toku univerzuma. Ušao sam u meni poznato pozorište bez predrasuda, pretpostavki i očekivanja. Udobno sam se smestio, znao sam iz iskustva najbolje mesto za objektivno sagledavanje. Bez obzira da li ću imati priliku da gledam remek delo ili nečiji histerični pokušaj prezentacije kompleksa i frustracija, uvek sam polazio od prazne stranice papira na kojem će se u narednih par sati rečima, koje unapred ne želim niti mogu znati, oslikati realan opis onoga što će se odigrati a koje su svi zajedno, od pomoćnog radnika do reditelja, svojim radom i verom stvorili.

 Pogledao sam okolo koga je još privukla minimalna količina informacija kojima je bila praćena pozivnica. Već sam bio navikao na bombastične najave i predpremijerne recenzije poluumetnika. Danas se sve nesigurne samoprozvane umetničke individue, skrivene iza reči duša i sloboda, samougradjuju u beskrajne pokušaje svojih generalizovanih klonova tokom potrage za konačnim ostvarivanjem unikatne umetničke forme, iznova kopirajući iste ideje. Isplivavanja pojedinaca iz te opšte jednolične sive mase jako su retka. Kolektivno se podržavajući, osakaćeni strahom i oduzetom verom, uplašeni od same ideje da se otrgnu jednoličnosti, tonu sve dublje u muljave vode mediokritetskog podržavanja koje održava tu simbiozu i čini zatvoreni krug u kome se svakodnevno rađa i umire, mutirana slobodom alternativne etikete, kvazi-umetnost. Umetnosti, onoj pravoj, koja dolazi iz čistog srca i stvorena je unikatnom vizijom jedinstvene ličnosti a materijalizovana je kroz talenat u najpogodnijoj formi, tom delu koje svoju čvrstinu duguje parčetu stvaraočevog ega koje nepovratno ostaje u njemu dok ga poklanja celom čovečanstvu, je baš zbog njene morfne suštine nemoguće unapred odrediti definiciju, oblik, formu i na kraju je kategorizovati primenom univerzalne skale. 

 Malo sam se začudio što ne vidim ona poznata lica što besramno čekaju čašu vina i zalogaj hleba posle pričesti u crkvi čiju religiju ne poznaju. Utočište koje ih hrani i opravdava im postojanje. Klimnuo sam glavom u pravcu jedinog poznatog lica i dobio sličan odgovor. Ostatak lica u sad već dobro popunjenoj sali nisam mogao uklopiti u uobičajenu sliku pozorišne publike. Brzo sam se otresao toga dok je žamor je polako utihnuo. Svetla su neočekivano dugo smanjivala intenzit, privikavajući naše oči potpunom mraku. U potpunoj tišini (neočekivano, obično se čuju koraci na sceni i pomeranje sceografije) zrak svetla obasjao je sredinu scene koja jei bila otvorena i prazna pre početka, bez spuštene zavese. Scena je i dalje bila prazna i prvo što sam ugledao kada su mi se oči prilagodile, bio je blještavi krug na sredini pozornice. Uspevao sam da razaznam samo to, ostalo je u mraku delovalo kao beskonačna praznina. Utisak je bio nestvaran i pohvalio sam u sebi čoveka koji radi svetlo. Veoma pažljivo je procenio šta će se videti iz sale. Osoba koja ume da vizualizuje međuzvezdani prostor mogla je sebe zamisliti u nekoj svemirskoj letelici kako lebdeći u praznini gleda u jednu udaljenu usamljenu zvezdu. 

 Taman kada je tišinu tek pretio da naruši žagor iščekivanja, začuo se zvuk. Ne muzika, ne harmonija, ne lestvica, bio je to skup zvukova bez oblika, atonalni ritmički tok. Zanimljivo kako je osoba zadužena za zvučnu sliku iskoristila nove tehnologije “surround” sistema za zvuk. Uspeo sam da doživim sluhom stvorenu iluziju kružnog kretanja zvuka oko svetla. U tom trenutku u to jarko naizgled loptasto svetlo na podu praćeno zvukom koji je ličio na fijuk, upalo je sa plafona nešto. Odličan efekat jer je na podu bila očigledno rupa sa pokretnim poklopcem. Ono što smo mi videli iz gledališta da viri iz svetla na podu ličilo je na rep. Zvuk je nestao a svetlo je u celoj sali bljesnulo tako da je bilo na ivici neprijatnog. Dok su mi se oči privikavale na naglu promenu osetio sam kako mi zainteresovanost raste. Zaustavio sam se u pokretu da aplaudiram samom početku.

 Ko god da je postavljao predstavu odlično je okupio tim. Dok smo mi u publici bili zaslepljeni, svetla koja su nas na kratko onemogućila da vidimo bilo šta, ugasila su se. Sporost očiju na privikavanje naglim promenama inteziteta napravilo je efekat ekvivalentan potpunom mraku - maštovito iskorišćen bljesak umesto mraka poslužio je za brzo unošenje scenografije. Kada su se oči za nekoliko sekundi prilagodile tami na mestu onoga kruga stajala je velika, oko dva metra u prečniku, mlečna lopta blago difuzno iznutra osvetljena. Lopta je bila nalik onim što se mogu videti na vodenim površinama u koje uđeš pa se bacakaš po njima dok te voda nosi po svojim zakonima i potrebno je neko vreme da ustanoviš kako da hodas po vodi. Odlično pomislio sam. Lopta se bukvalno u par sekundi može dokotrljati i to ne zahteva više od par ljudi. Razlika je bila u tome što nije bila skroz providna. Nepun minut kasnije, tokom koga smo ponovo slušali neke zvuke, ovoga puta mnogo bliskije nečemu što slušamo tokom celog života, reditelj je verovatno računao vreme potrebno da se svi oporave od šoka izazvanim naglom promenom svetla, lopta se rascepila. 

 Ne znam tačno kojim tehničkim trikom, pošto očigledno nije iznutra moglo biti ljudskom rukom odrađeno, verovatno nekim daljinskim pokretom, moguće i kanapom koji je mogao biti sakriven u pozadini iste, kada je izduvani materijal pao, dočarao je iluziju deljenja u dve manje lopte. One su bile manje srazmerno potrebi da komotno stanu u onu prvobitnu veliku loptu a da se ona može lagano kotrljati. Sa nekog projektora postavljenog koliko sam mogao shvatiti tamo gde obično sufler viri na pozornici počela je projekcija video materijala na te dve lopte. Poželeo sam da je tu pored mene neko sa kim mogu da podelim oduševljenje odličnim 3d-mapiranjem video snimka na sfernu povrsinu. Tokom vrlo brze i živopisne deobe ćelija i prolaska fetusa kroz sve razvojne faze projekcija se ugasila. Lopte više nisu bile difuzne. Bile su providne i u unutrasnjosti obe ugledao sam ljudske oblike. Još uvek ne znajući da li su lutke ili živa bica, zainteresovano sam posmatrao šta će se sledeće desiti. 

 Posle par trenutaka, obe lopte su se na isti način kao i ona velika rascepile, a dva obličja u fetus položajima ostali su osvetljeni na sceni sada spoljnim izvorom svetla koji je bio jako dobro sinhronizovan u pretapanju sa gašenjem onog unutrašnjeg u loptama.

 Bio je trenutak za novi čin ili početak, šta god je - prolog,uvod ili prvi čin bilo to što sam do tog trenutka gledao. Bez mnogo dileme - bilo je za svaku pohvalu. U tehničkom pogledu uz minimalizam scenografije - u kreativnom izrazu i očigledno predanom iskrenom sinhronom radu svih relizatora. Ne bih otkrivao sada sve detalje predstave, u nastavku uz isti kvalitet izvedbe bilo je predstavljeno odrastanje. Istovremeno su oba glumca izveli na jednako podeljenoj sceni u brzoj igračko-glumačkoj formi, kreativnim izrazom odličnog koreografa, prikaz svih ključnih momenata u razvoju od tek rođenog bića do formiranja završenih odraslih osoba. Teatrom se prolomio iskren neusiljen aplauz auditorijuma i svetlo je utihnulo. Za svaku pohvalu scenografu koji je odbacio svoj ego, prihvatio minimalizam i uspeo da sa vrlo malim brojem ključnih predmeta prisutnih u svačijem odrastanju izazove maštu gledaoca da bez velikih kulisa doživi pred očima sve što je potrebno.

 U nastavku zavesa je morala biti spustena. Pogledao sam na sat i shvatio da je prošlo sveukupno 1o minuta. Po podizanju iste, pred nama je bila soba sa uobičajenim stereotipima svakodnevnice. Kroz vrata na scenografiji u sobu je ušla devojka očigledno iz kupatila, stvarno mokre kose ogrnuta peškirom. Cela scena zajedno sa njom kao da nije bila ispred nas nekoliko metra - već vizuelno prostorno i vremenski smeštena u neku drugu realnost. Vrlo teško u današnje vreme izvodljiv pozorišni zadatak pred očima ljudi naviknutih na današnjicu i prezentaciju filma i fotografije. Svetlo, zvuk pretapanja senki i objekata na sceni uz adekvatnost i spremnost glumice na sceni drzali su nas distanciranim od rampe (* izraz u pozorišnoj režiji koji označava granicu između gledalaca i scene) koliko je bilo potrebno da njenom glumom i kretanjem po dubini pozornice dočara distancu. Kao da smo gledali kroz objektiv starog fotoaparata.

 Devojka je sedela na ivici kreveta i sušila kosu. Povremeno je drugom rukom uzimala mobilni telefon i nešto kuckala, dok smo mi mogli čuti i vibriranje odgovora kao i tonove tastature. U tom trenutku dok je trajalo sušenje kose, pogledao sam malo ko to sedi pored mene. Sa desne strane sedela je devojka neodređenih ali svakako odraslih 20tih godina. Iznenadilo me je odsustvo klasičnog stila oblačenja koje je blisko svetu koji posećuje pozorište. Daleko je bilo od neukusnog ali nije uobičajeno u teatru. A onda sam primetio da, koga god da sam pogledao, jednostavno niko nije pripadao opštem izgledu prosečnog posetioca pozorišne scene.. A opet, svi su sedeli u tišini bez onog nepristojnog mrmljanja uobičajenog ljudima koji ne umeju da se ponašaju u pozorišnom okruženju. Na trenutak mi je scena prestala biti interesantna jer me je zaokupilo gledalište. Koliko sam mogao iz pogleda zaključiti delovalo je kao da niko, u skoro punom pozorištu, nije u paru. Zaključio sam to jer jednostavno niko nije bio nagnut svom susedu. 

 Kada mi se pogled vratio na binu na onom krevetu u sobi je i dalje bila ista devojka držeći telefon u ruci - samo ovoga puta peškir je bio na podu, a ona je bila skroz gola. Iznenadilo me je to što dok sam ja pažljivo posmatrao publiku, na sceni se odigrala neočekivana i nesvakidašnja situacija koju bih morao primetiti na licima gledalaca. A koliko sam mogao videti niko nije promenio izraz lica, i nije se čuo nikakav zvuk negodovanja ni ushićenja. Siguran sam da bih barem nešto naslutio, a posebno čuo. Uvek ima onih samoproklamovanih moralista kojima je prikaz ljudskog golog tela opravdanje za ispoljavanje frustracija.
 Zazvonio joj je telefon. Isključio sam se na kratko od pokušaja da definišem publiku, i nastavio da gledam.
 Devojka se javila vrlo ubedljivo glumeći razgovor. Ona je bila na poslu, jednim od onih modernih poslova u kojima zaposleni ostvaruju sagovornikove seksualne fantazije. Malo me je, moram priznati, bila sramota da osetim seksualno uzbuđenje u pozorištu. Nadao sam se da će mrak sakriti rezultat koji se video na mojim pantalonama a koji je proizveo pogled na njeno golo telo. Pričala je uz povremene uzdahe izazvane dodirivanjem međunožja, glasom koji me je golicao, opisivala je klijentu šta sebi radi i podstrekivala ga da i on sebe zadovolji. Vrlo detaljno opisivala je eksplicitne radnje koje je sebi radila, dok smo je mi gledali uživo kako leži raširenih nogu okrenuta ka nama, sa rukom među nogama samozadovoljavajući se.

 Bez ikakvog lažiranja... prsti su nestajali među njenim nogama pred nama i vraćali se da trljaju sve tačke koje su kod nje izazivale talase zadovoljstva. Promeškoljio sam se nekako i pokušao to sakriti koliko je bilo moguće. Čuo se zvuk koji je signalizirao da je seansa gotova, ona je ostala još 10.-tak sekundi na krevetu. Taman da se svetlo ugasi. 
 Očekivao sam neku promenu, pauzu šta god samo ne to da će se svetlo upaliti odmah a ista glumica je i dalje potpuno gola, ali sa držanjem i izrazom lica kao da je zakopčana do grla, i da nikada nije sebe samozadovoljavala stajala na sredini scene i obratila nam se sledećim rečima:

 Dragi gosti. Nadam se da ste uživali u prvom delu. Hvala vam što ste se odazvali u tako velikom broju. Nije bilo lako sve vas organizovati i uskladiti vaše vreme. Svi zajedno uložili smo veliki trud u naš zajednički cilj. 

 Davno, još na samom početku, dok smo ne znajući da će nas to zbližiti diskutovali o seksu i svemu onom što ga prati, postepeno smo shvatili da nam je svima zajedničko to što imamo problem sa prihvatanjem nametnutih moralnih normi, posebno onih koje postavljaju neobrazložena ograničenja u prezentaciji i upotrebi seksa. Skupljeni oko te osnove pronašli smo zajednički cilj. 

 Zajedničko nam je svima to što od detinjstva nismo prihvatili pokušaj da nam se nametne logično neargumentovan stav zajednica povodom tabu tema vezanih za seks. Takođe svi imamo mišljenje da seksualni čin, sa svim pratećim činiocima, nije suštinski obezvređen i degradiran prodajom. Bez obzira da li je želju koja traži zadovoljenje donela emotivna ili biološka potreba, zadovoljenje iste donosi egu potrebno zadovoljstvo. Svi mi ovde u sali želimo da živimo u slobodnom okruženju u kome prikaz polnih organa, seksualnih igračaka i svega što koristimo za potrebe seksualnog zadovoljavanja nije skandalizovano u svrhu društvene manipulacije generalnom populacijom. Seks je moćno oružje upravljačkog sistema a stalne promene standarda olakšavaju upravljanje potrošačkim društvom i njihovim primarnim motivima. Vrlo vešto i manipulativno seks je upotrebljen da se manipuliše društvom a onima koji istinski slovbodno uživaju u svim oblicima istog stavljen je kao žig srama na čelo.Nametnut tokom razvoja i odmalena usađen stav modernog moralnog društva da je jedini čist i opravdan seksualni odnos onaj koji dođe iz ljubavi, i suštinski služi reprodukciji, a sa druge strane sve drugo je učinjeno da odrastemo zbunjeni gledajući upravo suprotno svuda oko nas samo bez konkretnog prikaza polnih organa. Time nas čine nesigurnima i lakše manipulišu zajednicama. Slobodni ljudi moraju imati pravo da bez okova propisanih normativa sramote i usađene lestvice stida slobodno uživaju u svim oblicima seksa, uz poštovanje osnovnih zakone društvenog uređenja. Niko ne treba da se oseća nesigurno i izopšteno zbog potreba koje oseća.

 Salom se prolomio gromoglasan aplauz

 Ceo govor je učinio da me malopređašnja seksualna želja prođe a iskreno to me nije ni uznemiravalo više. Njen govor je doprineo da se ne osećam izloženo i nemoralno. Glumica je otišla sa scene i zavesa se spustila.

 Kao da su svi ovde povezani pomislih, to je možda i bila ta karika koja mi nedostaje, ali i dalje nisam mogao zaključiti na koji način i čime. Svetlo se polako ugasilo, ja sam zavukao ruku u gaće i namestio ga tako da ako se opet digne, da mi barem ne pričinjava bol. Na moje iznenađenje devojka pored mene mi se tokom te radnje obratila. Rekla je citiram doslovce sve sa persiranjem. “Primetila sam da vam se malopre digao. Ne treba da vas bude sramota, posmatrala sam vas dok je to trajalo pa sam videla nelagodu na vasem licu. I treba da vam se diže, mladi ste još da prestanete da reagujete na seksualne trenutke.”

 Pomalo stidljivo i zbunjeno sam nešto promrljao, delujući joj verovatno kao neko ko nije imao seks više od tri puta u životu. Pogled mi se prikovao za scenu. Naravno, a šta drugo, pomislio sam dok sam gledao ogroman krevet na sredini pozornice. Ono dvoje sa početka koji su bili u loptama i koji su odigrali odrastanje vratili su se. Goli. (u delu sa loptama i odrastanjem bili su u trikoima boje kože)

 Neko je dogurao ogroman displej na stalku. Osoba u crnom. Da ne remeti scenu. Svetlo se premestilo na krevet. Oni su seli okrenuti leđima svako na suprotnu ivicu kreveta. Krevet je bio od onih koji nemaju uzglavlje, dostupan sa svih strana. I u tom trenutku na ekranu se pojavio tekst.

   Ukoliko poželite da glumci izvedu na pozornici neku radnju, skinite aplikaciju sa sledećeg linka i napišite kratak opis scene u najkraćem obliku. Vaša poruka pojaviće se svima u aplikaciji kao i na ekranu za one koji ne žele da interaktivno učestvuju, a svi u publici koji su aktivirali aplikaciju će moći da u narednih 60 sekundi glasaju za namaštovitiji predlog, a potom će se čin odigrati pred vama. Na raspolaganju je 5 minuta po činu i predstava će trajati narednih 60 minuta. Po završetku svakog čina ponoviće se glasanje za sledeći predlog.

 Malo sam se trgnuo, interaktivna seksualna fantazija. Da nije previše za daske na kojima sam gledao toliko toga i koje su mi nekako bile više od samog drveta, voleo sam da verujem da su u njima svi najsvetliji momenti predstava koje sam gledao. I onda sam shvatio. Da upravo je i ova postajala jedna od njih. Devojka do mene već je držala telefon u ruci prateći uputstva. Ja još šokiran samo sam preuzeo ulogu voajera. I to je bilo sasvim ludo i dovoljno za početak. A u nastavku... pa samo ću reći da nisam instalirao aplikaciju. I to ne zato što sam stidljiv. Shvatio sam da bolje da pažljivo gledam i da možda nešto novo naučim. A verujte mi, nisam imao seks samo tri puta u životu kako sam verovatno delovao devojci pored mene.

 Digao mi se odmah, to je sad već bio potpuno normalno. Na sceni glumački par izvodio je veoma (nemam ideju kako, sem da su uvežbavali sve moguće kombinacije) maštovitu koreografiju, vrlo dosledno onome što je ispisano na ekranu kao zadata postavka seksualnog čina, a sa druge strane nije bilo nimalo neukusno. Sve je bilo skladno i smisleno. Tokom četvrtog minuta on je svršio uz vrlo glasan orgazmični krik i pritom je to uradio stojeći okrenut prema prvom redu. Da mi je neko ponudio opkladu, kladio bih se na to da je deo sperme završio na nekome u prvom redu. Nadam se da nije u nečijoj kosi ili na bradi, nasmejah se u sebi. Po osmehu osobe koja se okrenula publici,očigledno da bez mnogo privlačenja pažnje se ipak pohvali ostatku sale svojim “dobitkom”. Zaključio sam da se definitivno neki otimaju za prvi red. Svi smo različiti, a nekima je to seksualna igra koja ih uzbuđuje. Dok sam posmatrao ceo jedan novi svet meni pred očima, na scenu je izašla devojka što je sušila kosu i rekla.

 Našem glumcu će trebati neko vreme da se povrati, sigurno ste primetili na vašim aplikacijama veliko dugme. Nisam ni stigao da shvatim, već se čuo neki zvuk nalik gongu. I neko iz publike je ustao i izašao na binu...

 Ne, to nije bilo sve. U nastavku sam konačno i shvatio šta ih sve povezuje, Svi su bili radnici u svetu seksa. Od filmadžija, svetlo majstora, rekvizitera do onih što peru seksualna pomagala, klistiraju,depiliraju i šta sve već ne zahteva snimanje filma ekplicitnog seksualnog sadržaja. Očigledno tu spadaju i oni koji rade u seksi šopu ili u nekoj drugoj oblasti u kojoj se sve vrti oko seksa. Svi su bili tu, i svi su uživali u njima privlačnom i uzbudljivom, stvarno uz veliko zalaganje i trud svih, ostvarenom umetničkom delu, oslobođenom moralnih osuda i ukorenjenih predrasuda. Moram priznati da sam se uključio, nisam instalirao aplikaciju ali mi je devojka do mene objasnila čime se bavi, vrlo plastično. I vrlo sam bio zadovoljen njenom prezentacijom. Dok su na sceni se odvijale sve moguće koreografije seksa, shvatio sam da svi zajedno vrlo pažljivo vode računa o tome da ništa ne izađe iz okvira predstave. Svaki novi čin seksa je bio unikatan, iskreno strastven i podizao je seksualnu energiju u meni na nivo koji do sada nikada nisam imao priliku da osetim. Nije bilo scena u kojima bi se nasilje bespotrebno forsiralo ali sile i energije u funkciji samog čina bilo je veoma i to obostrano. Svaki pljesak, svaki stisak ruke oko vrata, svako spajanje delova tela makar i delovalo nasilno je na neki neverovatan način bilo skladno i pružalo onaj neobjašnjiv osećaj koji doživite kada gledate neko remek delo bilo koje umetničke forme Prosto osećate i znate u sebi da je to-to.....

 Dok sam napuštao pozorište, daski opravdano umrljanih izlučevinama koje uvrnuto smešno “Život znače”, shvatio sam zašto su me pozvali. Na izlazu sam bio lepo zamoljen da sve što sam video i doživeo opišem potpuno slobodno i da im dozvolim da tekst koriste za svoje potrebe. Očigledno je da reklamu za ovu predstavu još neko vreme nećete videti u medijima koje pratite. Ali ako želite da je vidite... pa zaposlite se u nekoj od mnogobrojnih grana seksualne industrije, i pozivnica za nesvakidašnji dan u pozorištu sigurno vam stiže. Ili postanite zajedničkim životom uz nekog od njih deo te zajednice, ako osećate da to u vama budi... pa sve.... 

 Neću kriti naravno, ja sam postao deo svega toga. Ne, nisam se zaposlio. Ali kao što piloti mogu da svoje najbliže voze po celom svetu, tako sam i ja mogao da gledam i učestvujem u svim novim projektima za oslobađanje ljudi iz okova nametnutog morala sa svojom novom devojkom. I da svoj doprinos dajem pišući o tome. Uskoro, vrlo uskoro čitaćete novu priču ako vam se ova svidela... 

LJUDI SU ZLI

JA SAM ČOVEK
ROĐEN DA VOLIM
SPREMAN DA UBIJAM
ISTRENIRAN DA MUČIM
OBUČEN DA IZBEGAVAM LJUBAV

HIRURG OSEĆAJA, DOKTOR ZABLUDE
EMOTIVNO POGREŠAN
SA DODATIM KOMPLEKSIMA
PRONAĐEN NA ULICI
PUN NEDEFINISANE OSVETE

SA PUNO RAZUMA
UOBLIČENOG U LOGIKU
POGREŠNE IDEJE
NEDEFINISANE PERCEPCIJE

OSAKAĆENOG TALENTA
POLUMETNIK POSRNULNOG SVETA
SA OPTIMISTIČNIM POGLEDOM U SUTRA

A,
KO SI TI
HOĆU DA TE ZNAM
DA SHVATIM ZAŠTO VOLIM
ZAŠTO IMAM SEĆANJA NA TEBE
ZBOG ČEGA SAM SREĆNO SJEBAN
I ŠTA JE TO U TEBI ŠTO ME TERA DA LJUBIM ZEMLJU KOJOM HODAŠ

Gušterov rep

Svaki put kada sam je ubio
Svaki bol što sam joj pričinio
rađao je novi
 tumor ljubavi
Što nekada godinama je rastao
A sada u trenu se stvori

Sastavljena ljubav od ožiljaka prošlosti
Nikome sem bola donela nije
Ni sreću ni mir
Samo jos veću patnju i želju

Da opet po ko zna koji put
Poželis da je nema
 Tokom svađe sa bogovima koje si za istu ljubav molio
Opet osetiš trenutak kada je ubijaš

Dok ti se sećanje u agoniji odmotava pred ocima
Shvatiš da su život i ljubav
Jednako
Jadni i bedni usamljeni

Taman kada pomisliš da znas kako dalje
  Da su oni ožiljci samo ružni tragovi prošlosti
Ona se pojavi i izraste kao
Gušterov rep što će rasti
Dokle god života u gušteru ima

Pustinja

na sivom sanduku
u pustinji
jedan čovek
sa cvetom u rukama
prema nebu
sedi nepomičan
dok vetar pada
pada
na ramena
pada
prašina iz svemira
nebo se navlači jednoliko
ogrtač mu leprša u večeri
danima
kroz vekove
on sedi
ćuti
po njemu pada
prah sveta
koji se raspao
nepomičan
u daljini
danima
on sedi
sa cvetom
prati jednu zvezdu
koja je pala
sasušen
mrtva ljuštura
između neba i zemlje

Zmajevi i princeze

Moje boje su iz mraka
Moja ljubav je iz pakla
Svaki osećaj je nategnut do kraja
Dok ja volim svoga zmaja

I želim princezu
Što živi u kuli od dvorca
Onu što čeka princa
Da zmaja ubije i iseče

Da je spasi i poljubi
I na konju odnese
Dok ja krišom
Želim joj sreću

I od suze i malo blata
Napravih lutku bez alata
U torbu ću joj dok beži staviti
Figuru što princezu ljulja
U kolevci dok kao beba spava

I poželeti joj sreću 
Iako je više nikada videti neću

Da je princ od onih pravih
Što zarad ljubavi ubija zmaja
A princeze voli i neguje...




Glupaco



sve to što sam uradio
sve to sam i želeo
sve to me je činilo

da budem to što jesam

stisnutih zuba
izmislio sam sebi
jednostavnu sreću
par stranica ljubavi
nekoliko prijatelja
i još poneku sitnicu

i sve to sam  pronašao
u sebi
time što sam sebe prodao
unapred 

i sebe i sopstvene ideje
zaboravljajući
da
sve to dolazi samo onima


koji umeju sebe čuvati od svoga Ja


i uvek dođe ljudima
koji stoje iza svoje ideje
a menjaju je zarad deljenja

I dok gledam kako se 
jednostavna sreća skuplja 
ljubavne stranice blede
a prijatelji venu

podelio sam sitnice što su preostale
posrnulim ljudima koji su sve  izgubili
i seo da sačekam vetar da me odnese
zvezdanom skupljaču 

da mu pravim društvo pod svodom
dok gledam  cvet u njegovoj senci
osušeni cvet što je lepotu sačuvao 
tamo gde lepota prva umire
da naučim  srcem da oprostim
i sebi i drugima
a da se delima iskupim
i da se konačno sebi dopadnem 
onakav kakav jesam


Ideja

Ja živim od tuđe ideje
Dok umetnost na slamčicu sišem
Gledajući pornografiju svoga života
Bez srama i stida
Kada naiđem na osobu sličnog morala
Koja ume da menja stvari i da daje sebe zauzvrat
Noge odmaram na lepim otiračima
Koje gazim ne bi li iz njih lepotu iscedio
pa je po sebi namazao
Talente uzimam bez traga da su ikad postojali
jer i sećanja na njih pokradem
Svakom kapi svoga semena što po drugom biću prospem
ostavim deo sebe da pazi i javi
ako se nešto na sprženoj zemlji rodi

I tragam za užitkom ljubavi o kome slušam da šapuće
iznutra onaj čovek što sam nekada bio
dok sam ljubav u srcu imao

A sada tamnu zvezdu hrani
i snagu joj daje nemoć koju osetim
Kada strah izbije na pore
onoga ko me prepozna,
Pa dok paralisan stoji pričam mu koliko ga volim
Ružno mljackam nad svakim zalogajem
pronalazeći užitak u bolu dok se spremam
seme da izbacim u nepoznato
Izvuci me iznutra
ja ću ti pokazati kako da zver ubijemo
da opet mogu da ljubim zemlju kojom hodaš
i da ponovo mogu samo jednu da volim...


Demon i ljubav

Danas sam sahranio svoga demona
umornog starog i poraženog
posedeo na mestu gde sam
poslednji put se družio sa njime
gledao tragove spaljene zemlje 
tamo gde smo igrali naše igre

I u onaj kutak duše
gde je svoj život proživeo
presadio sam drvo 
koje ga je ubilo

Drvo što sam ga ljubavlju hranio
a suzama zalivao
dok se demon plodovima njegovim sladio
mljackajući i podrigivajući
smejući se mojoj želji
da mi drvo ljubav rodi

Pa od veličine sebe nije primetio
da je drvo mene prihvatilo
a demona otrovalo
plodovima što ih je nezrele kidao

Jer za ljubav zrelost moras dostići


Bekstvo



Opet su me uhvatili! Bekstvo nije dugo trajalo... Tako obično biva kada nisi spreman za beg.

Moja tri drugara uvek su tu.

Prvi. Nesiguran. Traži pažnju. Emotivan. Sakriva se iza druge dvojice. Podstrekuje ih iza njihovih leđa. Bez Drugog može da bude od pomoći.

Drugi. Zao. Podmukao. Samoživ. Lišen empatije. Seksualno agresivan.

Treći. Hladan. Proračunat. Zaključanih emocija. Sposoban da predvidi i preživi. U slučaju potrebe čak sposoban za sopstveno mišljenje.


Stvoreni da me privedu, uhode, tužakaju i prate... nepotkupljivi a podložni lošim uticajima... sebični u čoporu...  naučeno podmukli... spremni da savladaju i kontrolišu obest, a skloni  guranju u istu. Trenirano zli, žive od mojeg jada. Takmiče se sa mnom izlažući me svakom prilikom mojim slabostima i podržavajuci  se u tome. Sve to zbog želje da budu voljeni, poštovani i cenjeni, onako kako Ja to jesam. A stvarnost je drugačija i stalno bežim u nju...
Sedeći u jednoj od stvarnosti, zaglupljen i smrznut na određeno vreme, pisao  sam  pesme. Smišljao sam teške reči koje bi, sklepane zajedno, oslikale dubinu... U jednom od tih momenata postojalo je poglavlje o pesmama sa puta, koje sam, u trenutku kada sam mislio da sam ugledao veliku sliku, obećao da ću napisati. Sve što sebi obećaš, leži negde skriveno...duboko...uprkos želji da zaboraviš. I remeti mir... Ispalo je dobro to što sam se neko vreme odupirao pisanju.

Kada prvi put ukradeš nešto i uhvate te, može da te bude sramota. Možes da pokušaš da se izvučeš ili da budeš dovoljno drzak i tvrdiš da imaš pravo na to. Ja sam samo bio besan na sebe. Nije me bilo sramota, dobio sam batine. Objašnjeno mi je da je to kazna i prihvatio sam je. Imao sam sedam godina i želeo sam stvari... Kasnije je vreme donelo druge vidove kazne, ali rizik je ostao isti i Ja sam ga oduvek znao proceniti.
Treći drugar se prvi put pojavio kada sam bio sateran u ćošak, uhvaćen na delu i u laži. Sedeći zaključan u kupatilu, pokušavajući da se izvučem, ugledao sam ga u ogledalu.

Gledajući u sopstveni odraz, zapitao sam se šta da radim. Odgovor je, iako ga nisam očekivao ubrzo stigao i doneo rešenje. Treći je bio tu i onog dana kada sam u svom očajanju upoznao Prvog... Zajedno smo proveli neko vreme i bilo je dobro dok nije stigao Drugi... u vreme kada smo počeli da primećujemo žene.

Bilo je teško živeti pored drugara, a posebno povesti ih sa sobom na put. Na Prvog sam mogao da se oslonim samo ako nema druge dvojice, što se nije često dešavalo. U stvari, od njega nikada i nije bilo neke koristi. Samo sam njegove osobine prepoznavao kod sebe i drugih. Drugog sam mrzeo i zavideo mu. Hteo sam da postanem kao on, i, samo zahvaljujući Trećem koji me je držao bistre glave, nisam postao Drugi. U tome mi je donekle pomogao i Prvi. Poljuljao je veru da sam sposoban da budem kao on. Sve u svemu, čopor na odgovornom putu, ali odlučno sam krenuo napred.

Prvom prilikom kada  sam  shvatio razliku između instinkta i emocije, naučio sam da su osećanja upozorenja koja me čuvaju od izloženosti. Ipak, nisam shvatao zbog čega ih osećam i šta sa njima da radim. Želeo sam da osećam stvari o kojima drugi pričaju, a ne da budem upozoravan na događaje. A događaji su se nizali i terali me da se takmičim. Lažem  dok naučeno verujem u dobro, ne znajući da napravim razliku. Zamišljao sam da je dobro jednobojno, odrastajući u sivilu zajedno sa svojim drugarima koji su me učili kako se živi u istom. Verovao sam im jer nisam znao. Tada  su se, iznenadno, na mene usmerile osobe ženskog roda, uglavnom oštećene. Pokušavao sam da ih zarobim i iskoristim kako bih popravio sebe i oslobodio se drugara. To sam nazivao ljubavlju! Smetali su mi, usmeravali me ka pogrešnim željama koje sam ostvarivao radeći protiv sebe u želji da se dopadnem njima, mojim drugarima.
Čekao sam slobodu koju je ljubav, o kojoj su te žene pričale, trebalo da donese. Što sam se više trudio da naučim šta je to ljubav, sve  manje sam bio sposoban da je razumem.

Sloboda nije stizala. Shvatio sam da treba predanije da se borim. I jesam,  borio sam se! Svaki put kada sam održao zadatu reč, drugari su se povlačili a žene ostajale duže. Prestao sam da se trudim da me ONI poštuju, a ONE više vole i odjednom su svi postali sprečeni da MENI naude. Kada mi niko ne preti, zidovi su nepotrebni - sloboda je svuda! Sebe sam uspeo da naučim samopoštovanju, a naslutio sam i ljubav. Samo naslutio...i ponovo pobegao.

Zaustavljen sam na prvom raskršću. Drugari su hteli u provod. Nisam mogao da se oduprem. Dosadila mi je ravnica! Poklekao sam pod jeftinom zabavom. Karmičkih poena koje sam tom prilikom izgubio, nisam ni bio svestan. Za lud provod sam, ipak, znao. Sutradan, u mučnini sebe, prvi put sam shvatio da nisam to što sam mislio da jesam.
Osećaj mučnine najbolje opisuje iznenadni gubitak ljubavi, kao i  bol u srcu za koji dugo nisam znao da postoji. Sve biva drugačije, odjednom. Sve se menja dok ljubav, gaseći se, počinje naglo da raste sagorevajući žarom bez plamena, sprečavajući dah dok peče i boli... hiljade misli sevaju, svaka sa istom željom. Dok se predaje svako uporište samopoštovanja, postaješ sposoban da  sve zameniš za sekund mira koji donosi ljubav....

...I brzo se zaboravi. Kad ljubav sagori, život teče dalje. Poneki ožiljak ostane uglavnom kao uspomena ili podsetnik. Prođe neko vreme, i osećanja te ponovo vode. I neko vreme bude dobro, a život te nauči još poneki trik. Usput stekneš i još neku dobru osobinu. Ponovo izgradiš samopoštovanje na očvrsnulom pepelu i pojavi se horizont. Na njegovoj ivici  po prvi put ugledaš dubinu. Jasno vidiš i put i  kuda on vodi. Naravno da poželiš da stigneš TAMO, a put je dug. Njime uglavnom ideš sam.

Svaki put kada sam nešto podelio bio sam izložen. Drugi se bunio. Drugari su činili sve da me odvrate od ,,besmisla” mira kome težim tražeći ga na tom putu. Radili su to na krajnje bolan način. Prvi je posesivno tražio pažnju od žena i slabio muškarca u meni, dok se Drugi hranio slabostima žena koje su mi poklanjale ljubav i činio sve da je obezvredi. Treći je održavao vezu sa realnošću, što samo po sebi ne bi bilo problem. Realnost uglavnom nije bila u skladu sa željom i osećanjima. A ja sam ishod znao pre kraja... Činio sam upravo ono što nisam želeo. Ako već instinktom i empatijom naslutim  da se neko guši, umesto da mu dam prostora da diše, i pustim da se ljubav bezbolno uguši u snu Ja pritiskam do kraja, bolesno uživajući u bolu i ubrzavajući reakciju....Tako sam pronašao put do inspiracije.

Da ne bih gubio vreme jer mi je cilj postao jasan, ili zbog želje da se osvetim  drugarima, činio sam sve da stvari što pre privedem kraju. Čim bih osetio da se ljubav gasi, naveo bih sebe na patnju bez pokušaja da je oživim. Uz svesrdnu pomoć Prvog u sve to bih ubacio i nekolicinu teških reči, opisao po koju stvarnu emociju, i, dok pišem, podelio bih flašu vina sa Drugim, a zatim pustio njega da se iživljava dok bih Ja pisao pesme.

Sutradan bih sa Prvim i Trećim, dok Drugi hrče i mljacka, imao dug razgovor o nama. Kasnije bi  Prvi plakao tražeći pažnju dok bi Treći samostalno funkcionisao na poslu. Ja sam ponovo planirao bekstvo.

Žene nisu bile u stanju ili nisu želele sve zajedno da nas vide, ali su to naslućivale i pripisivale lucidnosti, dok su muškarci stvarali sliku o meni  prema sebi, birajući za druga sebi sličnog. Muškarci su samo pomagali drugarima, a ja sam se u njihovim žurkama povlačio i puštao ih da da se zabavljaju, gledajući da se držim po strani i  smišljam planove za bekstvo koje sam sakrivao u pesmama što ih je inspiracija donosila. To je bila jedina stvarna korist od Prvog. Drugog i Treceg pesme nisu interesovale a Prvi nije umeo da prepozna plan u njima.

Samo u retkim i mudrim slučajevima upoznavao sam osobe sposobne da podele stvarnost sa mnom. Njima sam jedino davao celog sebe i upijao sve što pružaju. Ali sa njima drugare nisam uspevao pomiriti, tako da se nisam mogao dugo  zadržavati.

Pobeći je značilo korenitu promenu, bez mogućnosti povratka, trebalo je napustiti sve i ne osvrtati se za sobom... maštajući o tome ispunjavao sam vreme puštajući Prvog da mi
donesi bol u kome se rađa inspiracija i shvatio da uspešno bekstvo mogu izvesti samo Ja.

Za Prvim nisam plakao, dovoljno je on to učinio za sve nas, Drugi mi je pre smrti ostavio dovoljno velik ožiljak da ga ne mogu zaboraviti, a Treći je našao način da pobegne. Ne znam da li od ili u mene ali njegovo prisustvo osećam i dalje iako odgovore na pitanja dajem sam. Ponekada u samoći svoga mira ili u kritičnim i komplikovanim situacijama dok razgovaram sam sa sobom mi se čini da je Treći našao načina da podeli svet samnom. Ne oslanjam se na njega ali volim da mislim da postoji. Kada je već našao način da to uspe, jer ipak je on jedini od drugara imao sposobnost samostalne odluke.



Zavodnik kurvi



      Tupi koraci odzvanjali su ulicom admirala Geprata. Iz slabo osvetljenih  ulaza, izlazili su na svetlo bandera tragovi daha iz usta šminkanih crvenim karminom. Posmatrajući, pokoja ruka mi je odmahnula u znak pozdrava, stare matore kurve retkih zuba i okamenjenog srca. Zaustavljajući se na ćosku, da zapalim cigaru plamenom upaljača obasjah  siluetu u kratkoj crnoj kožnoj jakni, dubokim čizmama i crnoj mini suknji. Privukao me je miris sveze krvi koji me je i uzbudio -  nova kurva, čeka prvu  mušteriju u životu. I hvala ti na ovoj večeri pomislih neodređeno, na mladoj  krvi koja mi treba. Posmatrajući je video sam da je promrzla uplašena i tek stigla na ulicu.  Lepa si rekoh, posmatrajući mlado belo lice kome je hladnoća svu krv oterala, hocemo li ? Gde, upita ona nevešto, i brzo promrlja kroz zube cenu.
       Vodim te na udobno  toplo mesto, gde će nam biti lepo, mahnuo sam u pravcu matorih kurvi koje su se zlurado cerekale, i pokazivale maloj da je sve ok i da  može samnom, tu sam u blizini. Dok sam to izgovorio  rukom sam već pozvao taksi koji je stajao na stanici. Udobno zavaljen na zadnjem sedištu naslađivao sam se posmatrajući je u ogledalu retrovizora, gledajući u odrazu zamagljenog stakla kako u sebi prelama da  zaustavi taksi, izađe napolje i vrati se pognute glave u svoje selo. 
Zatvorio sam vrata od stana, polako, dok sam kaput i šešir stavljao na čiviluk, gledao sam kako uplašeno gleda okolo, dodiruje zeleni pliš na fotelji i upitno gleda u pravcu kupatila. Naravno rekoh , upalio sam svetlo i pustio  je da prođe tik uz mene upijajući njen miris. Dok se tuširala pustio sam sebi  muziku i sipao vino.
         Njena glava provirila je kroz vrata kupatila, sada od toplote zajapureno, rumeno lice me je sa otkravljenim smeškom gledalo upitno. Opusti se - rekao sam joj. Dođi sedi ovde,  pokazao joj na drugu fotelju, želim da te gledam. Na njenom licu pojavio se djavolski smešak i  brzo se namestila baš onako kako sam želeo. Zatvori oči rekao sam joj  i nemoj  nista  da radiš dok ti ne kazem - poslušala je odmah. Na prvi zvuk   fotoaparata žestoko se trgnula, nije to očekivala, skočila je prilično uzrujana, brbljala užurbano kako se nismo to dogovorili, kako neće ona da se slika, ako već mora da trpi seks jer nema para ne mora da to i ostane nekome da se naslađuje njenom golotinjom i bedom. Smirio sam je kada sam joj pokazao sliku pa se i zainteresovala zašto to radim. Vratila se na moj teren tim pitanjem, a ja sam je odneo u krevet.
Kasnije te večeri , dok sam je posmatrao kako sedi na sred moga stana opkoračivsi stolicu onako kako sam joj rekao, u halterima, neobrijanog međunožja, malih lepih sisa, zadovoljiviši svoju seksualnu pohotu, vratio sam se onom zašto sam je doveo, zavođenju. Dok su joj zelene oci bile blago još zamagljene od sramote što radi to za pare, ponudih je časom crvenog vina. Mazeći je kasnije te noći  pričao sam joj o svetloj budućnosti podržavao je da će uspeti u životu i obećavao da ću uvek biti tu kada poželi malo nežnosti, već sam joj epitaf ispisao.
Ubila se tri meseca kasnije.

Parafinke

Kasne 80-te u Beogradu, jesenje doba pred Novu Godinu. Iako sam uveliko u pubertetu, u poodmakloj PUNK fazi, mali piroman u meni neće da se smiri... Bilo je to vreme kada se polako počinju prodavati petarde, a još nema Cigana (danas Romi prim.aut.) što ih prodaju uz pertle - dosadile su mi one ručno pravljene od kutije šibica. 

[Otcepiš kresivo staviš ga kod glavića i sve to umotaš selotejpom.. Onda rokneš to u zid i ono pukne skoro k'o zelena.]

Taj dan bio je kao i svaki drugi tinejdžerski... Išao sam u grafičku na Nbg-u (išao, je možda preteška reč - recimo da sam dolazio povremeno). Preko dana bleja u bašti SKC-a; večernji sati uglavnom na stepenicama ispred istog sa društvom koje se u slučaju kiše se preseli u moju sobu. Sredom na Mašincu a posle ponoći na FLU Akademija - kada izmolim redare da uđem. Ulazili su samo punoletni.
Da sada ne ulazimo u detalje svakodnevnice jednog tinejdžera u PUNK dobu krajem 80-tih, pričamo o drugoj temi... O malom piromanu koji je zaluđen svakojakim eksperimentima, koji uključuju i vatru i eksplozije...
U to vreme kada nije bilo baruta koji sam nabavljao iz zelenih "Pirate" petardi uglavnom sam taj nedostatak zamenjivao većom količinom fosfora. Izvor su bila porodična pakovanja kutija sa šibicama. Prodavale su se u pakovanjima od 10 komada umotanih u neku plavu hartiju za pakovanje. Iz tog celog pakovanja makazama bih skinuo fosfor sa 500 šibica koliko ih je sadržalo. Sa tom količinom fosfora proizvoljno bih pravio razne pirotehničke drangulije, kojima bih kasnije zabavljao sebe i okolinu...
Tog kritičnog dana na trafici nije bilo običnih šibica, prodavac mi je rekao da imaju samo parafinke. Parafinke su manje i nemaju drveno telo, umesto drveta papir je umocen u parafin i smotan kao drvce. To me je spaslo tog dana, da su bile drvene verovatno se priča ne bi dobro završila.
Malo smoren (manje je fosfora na njima i teže ga je odvojiti od šibice) vratio sam se kući sa pakovanjem.... U startu sam znao koji će biti smor obaviti sve ono što je potrebno pa sam rešio da budem kreativniji nego inače.
U kuhinji u fiokama bilo je nekoliko starih ručnih mlinova za kafu. Oni se sastoje od nekoliko delova: donji cilindrični deo u kome se taloži samlevena kafa; gornji koji ima mehanizam sa zupčanicima koji mrve kafu i kroz koji se ubacuje ista; poklopac za taj deo i ručka kojim se sve to pokreće. Malo liči na nemačku ručnu granatu iz II svetskog... Rešen da ubrzam proces pre nego što mi dođe devojka, Tanja Momčilović (R.I.P), makazama sam samo isekao vrhove na kojima je fosfor i celu tu količinu ubacio u mlin za kafu.
Nije da ne znam fiziku, znam i kako dolazi do samozapaljenja od trenja ali u tom trenutku nisam na to računao. Okretao sam ručicu mlina dobrih 5 minuta povremeno proveravajući količinu mlevenog fosfora koji se taložio u posudi od mlina. U tom trenutku na sebi sam imao debeo duks u više slojeva i vojnički kožni kaiš na farmerkama. Kada je temperatura zupčanika u mlinu (ili neki komadić metala koji je zavarničio, ne bih tačno znao razlog), postala temperatura eksplozije - samo me je ona sreća, što čuva pijane i lude, spasila od nesreće koja bi na moj zivot ostavila trajne posledice. Pogled sam u tom trenutku skrenuo sa mlina - nisam gledao dole ka njemu. Sedeo sam na stolici, mlin sam delić sekunde pre eksplozije sklonio sa međunožja i podigao malo gore oslanjajući ga na kaiš. 
Eksplozija je bila takva da je raznela metalni donji deo mlina, ručku od istog zabila u plafon, a delove mehanizma kasnije našao sam u spaljenom duksu. Kaiš je zadržao većinu udarca od eksplozije i malo je nagoreo. Ja sam bio samo malo opržen po stomaku ali ujedno, u tom trenutku, slep.
Moja majka danas kada se nerado seća toga kaže da je prizor bio tragikomičan. Eksplozija je bila glasna, ona je dotrčala iz svog dela stana. Slep, govoreći joj kako ne vidim, izlazio sam pipajući zidove, dok je oko mene kuljao beli dim. Lice mi je bilo kako se ona seća crno - prekriveno zalepljenim tačkicama fosfora - bas kao u crtanim filmovima. Kosa je već bila gore - nosio sam čiroki. Samo je potez iznad nosa ostao beo (da, da znam, imam veliki nos). Vidno uplašenog, nisam video skoro ništa, dopremili su me u očnu kliniku na Zvezdari gde su me odmah i operisali. Te operacije bez anesetezije sećam se kao horor filma, danas kada gledam spot za pesmu "One" grupe Metallica uvek me podilazi jeza. Nekim aparatima su mi otvorili i fiksirali glavu i kapke a zatim pincetama pod mikroskopom vadili komadiće fosfora iz očiju. Malo kasnije kada su to završili zamotali su me i odvezli u neku sobu. Lekari su mi kasnije rekli kada su čuli šta i kako se to desilo da verovatno ne bih ostao sa neoštećenim vidom da su šibice bile drvene, ovako su parafinski papir i fosfor izgoreli u letu a samo mala količina je dospela do očiju. Dovoljna da napravi rane ali ne i da ih trajno ošteti.
U međuvremenu priča se pročula po gradu. Tanja koja je po dogovoru stigla kod mene od moje babe je dobila informaciju da sam ekplodirao, a onda je ona otrčala i obavestila sve koje je zatekla ispred SKC-a. pa krenula ka bolnici. To je vreme bez mobilnih telefona i facebooka, neki nisu imali ni fiksni telefon. Većina prijatelja koji su došli do nekog doba kada se obično skupljamo (21h - ko je došao, taj je i izašao) su u organizovanoj pripitoj koloni oko 22h upala u klinički centar i nekako se dokopali sobe, njih 30-tak. Tanja je već bila tu kada su oni upali.. Većina je bila sa nekim PUNK obeležjem, frizurom, garderobom, obućom ili sve zajedno. Medicinske sestre i ostali bolesnici su se zgražavali i bili šokirani ali nisu znali kako da reaguju. Kikili, Čapa, Robert (R.I.P), Jakov, Kaća, Vanja, Snežana, Nataša, Ivana, Sale, Labud (R.I.P), Kalaba, Maja, Mali Vuja, Sisa, Matori Vuja, Tomke, Mališa (R.I.P), Hans, Aleksa, Muta i mnogi drugi prilazili su krevetu pozdravljajući se i izgovarajući svoje ime. Nalivali su me nekom vodkom i sprdali se sa time što su mi doneli hrpu novina da čitam :) Neki od njih su u narednim danima kako su tu dolazili da me obilaze jurili "slepice" - kako su zvali devojke koje su imale problema sa vidom i nekim razlogom bile na lečenju po bolnici. Svakako, ni osoblju ni bolesnicima nije bilo dosadno. U bolnici sam proveo narednih 15 dana. Srećom, kada sam konačno izašao, nije bilo nikakvih trajnih posledica.
Ova priča se prepričava i dan danas. Inspirisan nekim nedavnim komentarima ispod jedne moje fotografije na Facebooku, rešio sam da tu priču konačno pretvorim i u reči na kompjuteru...


Igra

Misleći o svemu
bez pretpostavki
koje bi mi mogle reći
ko sam sada

Zaigran sa sobom
pod svetlom sećanja
koje baca senke prošlosti
na obrise moga prostora

Udobno smešten
igram svoju igru
nepredvidivu
uz potajnu nadu...

...da je kraj onakav kakav želim
a da vremena da je završim imam

Konstanta

Držeći kompas koji se vrti
ponovo trazeći 
od istoka do zapada
balansirajući između severa i juga

lutao sam trazeći mesto
da postavim kompas u sredinu
tamo gde je sve počelo i stalo
gde se rodila nada
svet gde se nasmejao

da vidim očima mir
pre nego što se hladnoća samoće
uvuče u srce i ugasi ga zauvek

Umorne oči


Umorne oči
Što gledaju prazninu
Prošaranu poljupcima prošlosti
Oslikanu sreću u vitrini
Što podseća na ono što je moglo biti
Lutaju
Dok gledaju surovu stvarnost
Gde god pogled može da se pruži
Tražeći mesto
Gde umorna ljubav da nađe svoj počinak 
uz osmeh
i sigurnost onoga cemu se rodila

Kocnica

Danas sam povukao  kočnicu za slučaj opasnosti
I dok mi je život naglo usporavao
Mrlje sa strana počele su da dobijaju oblike i imena
Pokazali su mi se neki ljudi 
Koji su mahali i mahali već davno da stanem
Da taj put ne vodi nikuda
I da je provalija iza fatamorgane

Trebaće mi neko vreme 
i sa kočnicom za opasnost da usporim
Ali fatamorgana sirene sto me je zvala na hridi
Nestala je na neodređeno vreme
 što cu ja racionalno zvati zauvek
I neko vreme uživati u usporavanju dok sve ne-stane

Pripremati novo vozilo
bolje definisati plan puta
I modernizovati auto pilota
učiniti ga 
Otpornim na sirene i fatamorgane

A zauzvrat onima koji su mahali da usporim
Ukrcaću one sto zele samnom
Ostale
Uputiću u sve što ja znam a oni ne
I život će sa stanice krenuti dalje 
treptanje zvezda postaće opet podnošljivo
za pogled kroz njih u pravcu novih vremena
prostora i sopstvene duše


Ognjiste

Dok sam te izbacivao iz sebe
Kroz svaku poru moga tela
U koju si se uvukla
Dok sam krv pustao iz vena
Kojima si tekla godinama
I suzama te utapao u bolu

Cekajuci prazninu da donese mir
U oslobadjajucem naletu pozude
Skocio sam u more
Od nasih suza tvoje krvi i moga znoja
I upijao svaki preziveli delic tebe
Trazeci nacin da kroz sebe ponovo rodim
Srecnu tebe
Ociscenu od nas
Zbog njih kojima suze ne zelimo

Dok sam to radio
I dalje sam lagao
Potkradao i varao
I tebe i sebe
I njega i nju
A najvise njih

I konacno shvatio
Da
Decu ne donose rode
A ni ne odnose ih po potrebi
Rode se brinu o rodama
A ljudi o deci i ponekim zivotinjama

Pa sada sedim na obali tog crvenkastog mora
I trazim po nebu
Zvezdu sto put pokazuje
Od obale mora do
kuce sa ognjistem
zenom, decom
I ponekom zivotinjom
Sto cekaju da dodje neko
Ko ce samo njih da voli

Sinoc

Sinoć sam se zabavljao
Ubijajući ljubav
Seckajući svaku uobličenu celinu
Na delove koji ništa ne znače
A onda i njih izvrtao ruglu
Da osiguram da niko trag ne pronađe
U stvarima što pričaju o meni

O zadatim kompleksima
Lažnoga morala
Iznuđenoj ljubavi
I strahu od napuštanja
O svakoj stvari koja može da zaboli
I otkrije istinu o meni

Dok u noći nemirnim snovima posteljinu gužvam
Sanjajući nemoć koja dolazi
I gušeci se gledajući ljubav kako odlazi
Pitam se dokle će nesigurnost
Biti gospodar a ljubav samo rob snova

O kojima pišem dok gledam kako se moj scenario
u sopstvenoj režiji pretvorio u nešto negledljivo
a ljude i one druge kojima sam se okružio
ostavio zatečene u sopstvenim ulogama lošeg aranžmana

Obično veče

Obično veče
Pomalo sveže
Taman za šetnju
U prošlosti bliske

Da vidim zašto se vreme
Proteže kao ljubav
Koja večna lebdi u prostoru
Onog što smo zvali srećom

Onom što sam je presekao
Uzduž i popreko
Zarad pira nad nečemu
Što se gradi godinama

A ljubav se ne dobija u jednom danu

Krv suze i znoj

Krv suze i znoj

Dok sam te izbacivao iz sebe
Kroz svaku poru moga tela
U koju si se uvukla
Dok sam krv pustao iz vena
Kojima si tekla godinama
I suzama te utapao u bolu

Cekajuci prazninu da donese mir
U oslobadjajucem naletu pozude
Skocio sam u more
Od nasih suza tvoje krvi i moga znoja
I upijao svaki preziveli delic tebe
Trazeci nacin da kroz sebe ponovo rodim
Srecnu tebe
Ociscenu od nas
Zbog njih kojima suze ne zelimo

Dok sam to radio
I dalje sam lagao
Potkradao i varao
I tebe i sebe
I njega i nju
A najvise njih

I konacno shvatio
Da
Decu ne donose rode
A ni ne odnose ih po potrebi
Rode se brinu o rodama
A ljudi o deci i ponekim zivotinjama

Pa sada sedim na obali tog crvenkastog mora
I trazim po nebu
Zvezdu sto put pokazuje
Od obale mora do
kuce sa ognjistem
zenom, decom
I ponekom zivotinjom
Sto cekaju da dodje neko
Ko ce samo njih da voli

2-jka, 4ka ili 5 posle sve je sve-jedno

Da jesam
Oduvek
hteo sam ono sto nisam
Imao sam ono sto jesam
Trazio sam ono sto imam
I davao samo ono sto nemam
A
Utehu pronalazio u tugi
Sto sam je u sreci pronalazio
Dok sam ljubav prolaznicima
Delio

I lagao samo sebe
Jer varanje sam nasledio
A osloboditi se nasledja proslosti
Jednako je tesko
Koliko naci utehu u istini
u kojoj zivis

Tako da zivot i ono sto on nosi
Samo je trag proslosti
Onoga sto je vec bilo
A nama dato da se ponovo desi

I dok sam bezao u divljinu
Gledajuci to za sobom
Trazio sam samo tebe
Jer zivot jeste jedan
I tebe je vredan

San ruze na kamenu


Sanjala je ruza
zemlju snova
dok joj je koren
tragao za trunkom vode


Na kamenu
sanjala je ruza
suncem obasjano nebo
dok je rasla u senci stene


Ni vode ni svetla
samo miris noci sto je vecno okruzuje
Odlucla je ruza da prihvati sudbinu
i postane crna na kamenu

Upila je miris noci i
podarila ga onom
koji ju je pronasao na kamenu
u senci stene
tamo gde obicno ruze ne rastu



















zec 13.01.2008












7 sati pre





















jedne veceri

jedne veceri
pisao sam veselu pesmu
na  mestu gde se jednog
jutra  tuzna pesma rodila
i shvatio da


pesma zivi
na usnama onog ko je cita
u srcu onog ko je razume
u dusi onog ko je zeli


pa  podarih
svima koji pesmu vole
obicnu pesmu
odu ljubavi


srecnih ljudi
sto vrednosti mere delima
ljubav osecajima
bogatstvo srecom
ciste duse
i bistrog pogleda


u dve reci
rece pesma
i zagli se recima


volim te
ti me voli
na svoj nacin
ja te volim
na svoj nacin



 


dok sam muzao muzu

dok sam muzao muzu

slucajno prosuh kantu

i sad dok gledam prosute

sve inspiracije sto mi je dala

shvatih da muza nije samo muza

vec da je i zena koji me je naucila

da se nad prosutim stvarima

neplace

pa shvatih  da sam prosuo njene suze

sto se sada podom kotrljaju

trazeci kome da se daju

pa sam supljom rukom poceo da ih skupljam

ali samo vece blato napravih

i u ocaju pogledah muzu

 

tada konacno shvatio sam

da joj je duga kosa samo lanac bila

sto ju je drzala zarobljenom da inspiraciju daje

i ugledah je srecnu kako niz planinu trci

prema potoku sto u dolini tece






 



Kada...

kada odustanes
okreni se,
sagledaj istinu u sebi,
i dosledno je pogledaj

sagledaj proslost
u trenucima ocaja
i ne napustaj sebe
vec
pronadji smisao u tugi




rastavi ljubicasto
da nebo bude plavo
a srce cisto

iskrenost,
jedino ona  spaja
i cini da se one tanke raskidive veze
na koje ljubav oslanja veru
opet u zagrljaj se vežu,
ostanu glatke i ponovo drže




a zivot i sve ono sto on nosi
postane smislen


a ljubav pobedi


moru ljubavi, i pusti veru nazad u srce

vreme,
relativno jeste
ali hrabre da prati mora


ljubav,


nesebicna jeste


ali zasluziti se mora 


google

Danas chatovasmo ja i Google
mora se priznati logicno
svako na svoj nacin
ja njemu o zivotu on meni o logici
mora se priznati zivahno
i tako zeleci da se posedujemo
sklopismo pakt
ja necu pitati
on nece odgovarati
bar za sada

Kada je sretneš

Kada je sretneš,


 u očima prepoznas


iskonski trag zavodničkog zla


 jedne nesreće


koja u raspadu svoje ideje


besomučno živi laž svoga života


 u skrivanju istine što  sedi  na vrhu planine


 kotrljajuci kamenčiće po ravnim padinama 


 što tu planinu sačiniše


 


 


Na nju postavi


otelotvorenje svoga zla


da sedi i nemušto uz nju gleda


daljinu do koje neće doći


zaokupi pažnju rukama


što joj sa čela rastu


sve skloni sa svog vidika


i ponovo u daljini potraži


malo nade na horizontu


a daj joj još jedan deo sebe


da kupiš tren u kome ćeš  u miru


naći mesto gde ćes moći


vidati svoje rane


 


 


A u snu koji dođe


iskupi sebe priznanjem


koliko čovek u tebi je slab


i iskreno reci osobi koja te voli


koliko ti je drago zbog toga


a srce predaj onome ko zna


šta sa njime činiti


 


 


 


 


01.05.2007 22:00


 


Dugo vremena trazio sam

Dugo vremena trazio sam

crveni dragulj ljubavi

 koji donosi istinu i pronasao ga

 ispod praha svih onih sto su ga pre mene trazili


I znao sam da ce kada ga dam zeni

 koja sija

 i on zasijati punim sjajem te zene

 zajedno sa sjajem svih onih koji su pre mene 

trazili istinu u ljubavi

 pretvarajuci svoju mastu u stvarnost sveta punog ljubavi

I konacno usudih se da ga dam zeni 

za koju sam zeleo da zasvetli

 jer sam u svojoj masti 

zamislio da ce moj odabir biti pravi

i od bleska ostadoh slep  i u prahu se pridruzih 

pepelu svih onih pre mene

koji su ga bili pronasli


zec 08.08.2008


 

Lezeci na pesku

Lezeci na pesku
Posmatrajuci plimu kako dolazi
Shvatio sam da  mozda zato sto
Tvoja plima upravo odlazi
smo mi na drugim obalama okeana
A dolazeca plima
Ovoga puta me preplavi dovoljno
Da me odvoji od peska i sunca
I razbudi hladnom vodom
Na putu ka tebi
Pa da ovaj put stignem
Na vreme kada  dolazi  tebi
I ukotvim se na tvojoj obali
u hladu palmi
Sa blistavim morem, oazama peska i glatkim belim stenama
I napravim kolibu od pruca i oganj od kamenja
i svako vece zahvaljujem zvezdi u dzepu
Koja mi je osvetlela put kuci
i dovela da zivim u blizini tebe
 
Pa sada sedeci na obali
gledajuci kako plima odlazi
zapitah se gledajuci kucu iza sebe u kojoj vise nisi
da li je ovoga puta ta ista plima odnela tebe
opet daleko od mene
i lezeci na pesku...
 
Posveceno svima onima koji su se mimoisli u zivotu
 
 
25.10.2008
 

Miris

Dok me je miris izluđivao
terajući me da u prostoru tražim odakle
tragajući i njušeći svaku ženu
tražeći izvor na putu 
predajući se svima
i gubeći time svaki put deo sebe



u san sam sebi došao
da si kažem da treba da spavam
mirno i sa sobom 
i tada sam ga našao
onaj miris prve žene
prve dame mog života 

one koja je ostavila trag 
miris žene 
pod mojom kožom 
da se okrećem dok ne shvatim 
da je ljubav u meni odavno
i da ne tražim ono sto sam davno našao
samo da prihvatim da je strast 
deo života 
a ljubav nosi večnost u sebi



Osećanja nisu imaginaran pojam, ona fizički postoje, samo su nevidljiva razumom. A razumno voleti je bezumno tako da ljubav jeste odgovornost, osećanja moraš da rađaš i deliš, a to je težak i pipav posao. Kao duvači stakla koji dahom stvaraju oblik a željom uobličavaju i utiskuju osećanja u kristale stakla, moje emocije stalno odlaze u spoljni svet kao mehuri od sapuna, traju kratko ali donose lepotu duge koja se krije u svetlu sunčanog dana... pa makar i na sekundu....eto tako sam raspoložen... zamerili su mi bliski ljudi da sam zadnjih dana 
asocijalan na internetu... pa da probam da malo popravim stvari...