evo jos ponesto ko voli da cita

Šta ja to trazim u ovim sobama oblepljenim vizijama novca?

koliko bih mogao da zaradim kada bih bio kao i oni?Kada bih stavio nove đonove na cipele okupao svoje telo koje zaudara na mastubriranje i znoj, na slojeve govana sašusene u biroima za zapošljavanje , hodnicima časopisa , fabrickim stepeništima , čekaonicama nasmejanih bogova psihijatrije.

Ako me u svojim predvorjima sacekaju sa svojim pretpostavkama poslovođe robnih kuća

stari cinovnici u svojim ludnicama od sala

drtine i glupaci ega koji poseduju novac i moć

da zapošljavaju i otpuštaju i žare i pale i opravdavaju svoju gnevnu stvarnost i naklapaju o gnevu coveka umornog od besa

U kakav se to rat upuštam i za koju nagradu.

za džangrizavu viziju struje u noći i dnevni jad izbezumljenog besa.

Radije bih da se otisnem mračnim putevima na zapad , sa heroinom koji mi kulja u venama sa očima i ušima punim trave ,

ili da u hotelskoj sobi ležim na telu neke napaćene žene

radije bih gonio svoje telo plačući pokraj restortana pod zapadnim suncem, radije bih puzao na golom stomaku pokraj pruge vukući zeleznički prag putem prema zapadu

Ili da se stuštim urlajući u plamenu vrelih automobila i đubreta ulični propovednik pred gradskom skupštinom okružen statuama konja u agoniji sa ustima punim govana da vrištim i ludim u razornoj plesnoj dvorani sveta

dok mi krv šiklja preplavljujući grad svojom groznom ekstazom

kuljajući po pločnicima i ulicama oslavljajući moje meso i kosti da vise po drvecu.

Godine

Evo su godine kako putujem od tebe preko zemlje
Pa do nestvarnosti u trouglu koji razotkriva
Vlagu sa dna i razvija već davno strunuli
Pepeo koji ima smisao spomenika

Da ti spomenem jesenja prebivališta
Voljeni ljudi otišli su iz naših života
Prebivaju umrtvljeni u plavetnilu koje nas zaogrće
I svaki dan negde iz lišca pevaju
Iz jedne tanke grane koja zadrhti napeta
U čitavoj prirodi pevaju , ozvučeni javljaju se
Visokim glasovima davno mrtvih vraćaju se
Kako bih ja znao da nema zaborava

Život se odigrava kao pucanj groma u planini
Isprva velika priprema za smrt a zatim tišina
I približavanje sve jače

Duboko uznemiren osecam u sebi smrt
A šta mogu od neba jeseni
Od nežnog neba koje me preuzima

Noći mora noći planine, ponekad nebo uzavre do tamne granice
Na kojoj prestaju opstojnosti i stvari
Pa čujem samo muziku
Taj grimiz
Između metala i krvi
Koja naplavljuje oduvek

… i ono što tražis da zagrliš
iza beskonačnog gde se vrata sveta zatvaraju
iza svih zidova gde nema više ni tame ni svetlosti
nada na obzorju i njena lepota
samo su poslednja tišina
što će se ugasiti kao što se pesma kad dotraje
gasi na usnama onog koji peva
i krv u srcu i žar iz očiju i sve u svoje vreme……..

hocu li reci da ili ne
u trenutku nepokore
izmedju bleska dva
sto jednako uzrujana
u besu svome drže
ravnotezu svega
pa sada dok obe strane znaju da je borba stala
čini se
da je i samo vreme stalo
pre nego što uzrok jači
zagrli svoju posledicu
u dnu same zemlje.