Пређи на главни садржај

Ideja

Ja živim od tuđe ideje
Dok umetnost na slamčicu sišem
Gledajući pornografiju svoga života
Bez srama i stida
Kada naiđem na osobu sličnog morala
Koja ume da menja stvari i da daje sebe zauzvrat
Noge odmaram na lepim otiračima
Koje gazim ne bi li iz njih lepotu iscedio
pa je po sebi namazao
Talente uzimam bez traga da su ikad postojali
jer i sećanja na njih pokradem
Svakom kapi svoga semena što po drugom biću prospem
ostavim deo sebe da pazi i javi
ako se nešto na sprženoj zemlji rodi

I tragam za užitkom ljubavi o kome slušam da šapuće
iznutra onaj čovek što sam nekada bio
dok sam ljubav u srcu imao

A sada tamnu zvezdu hrani
i snagu joj daje nemoć koju osetim
Kada strah izbije na pore
onoga ko me prepozna,
Pa dok paralisan stoji pričam mu koliko ga volim
Ružno mljackam nad svakim zalogajem
pronalazeći užitak u bolu dok se spremam
seme da izbacim u nepoznato
Izvuci me iznutra
ja ću ti pokazati kako da zver ubijemo
da opet mogu da ljubim zemlju kojom hodaš
i da ponovo mogu samo jednu da volim...


Популарни постови са овог блога

Pretpostavka

Kada su me pozvali ništa nisam očekivao ni pretpostavljao. U današnje vreme verovatnoća da će pretpostavka biti tačna jednaka je pokušaju pronalaska matematičke formule u uzročno-posledičnom toku univerzuma. Ušao sam u meni poznato pozorište bez predrasuda, pretpostavki i očekivanja. Udobno sam se smestio, znao sam iz iskustva najbolje mesto za objektivno sagledavanje. Bez obzira da li ću imati priliku da gledam remek delo ili nečiji histerični pokušaj prezentacije kompleksa i frustracija, uvek sam polazio od prazne stranice papira na kojem će se u narednih par sati rečima, koje unapred ne želim niti mogu znati, oslikati realan opis onoga što će se odigrati a koje su svi zajedno, od pomoćnog radnika do reditelja, svojim radom i verom stvorili.
 Pogledao sam okolo koga je još privukla minimalna količina informacija kojima je bila praćena pozivnica. Već sam bio navikao na bombastične najave i predpremijerne recenzije poluumetnika. Danas se sve nesigurne samoprozvane umetničke ind…

LJUDI SU ZLI

JA SAM ČOVEK
ROĐEN DA VOLIM
SPREMAN DA UBIJAM
ISTRENIRAN DA MUČIM
OBUČEN DA IZBEGAVAM LJUBAV

HIRURG OSEĆAJA, DOKTOR ZABLUDE
EMOTIVNO POGREŠAN
SA DODATIM KOMPLEKSIMA
PRONAĐEN NA ULICI
PUN NEDEFINISANE OSVETE

SA PUNO RAZUMA
UOBLIČENOG U LOGIKU
POGREŠNE IDEJE
NEDEFINISANE PERCEPCIJE

OSAKAĆENOG TALENTA
POLUMETNIK POSRNULNOG SVETA
SA OPTIMISTIČNIM POGLEDOM U SUTRA

A,
KO SI TI
HOĆU DA TE ZNAM
DA SHVATIM ZAŠTO VOLIM
ZAŠTO IMAM SEĆANJA NA TEBE
ZBOG ČEGA SAM SREĆNO SJEBAN
I ŠTA JE TO U TEBI ŠTO ME TERA DA LJUBIM ZEMLJU KOJOM HODAŠ

Parafinke

Kasne 80-te u Beogradu, jesenje doba pred Novu Godinu. Iako sam uveliko u pubertetu, u poodmakloj PUNK fazi, mali piroman u meni neće da se smiri... Bilo je to vreme kada se polako počinju prodavati petarde, a još nema Cigana (danas Romi prim.aut.) što ih prodaju uz pertle - dosadile su mi one ručno pravljene od kutije šibica. 
[Otcepiš kresivo staviš ga kod glavića i sve to umotaš selotejpom.. Onda rokneš to u zid i ono pukne skoro k'o zelena.]
Taj dan bio je kao i svaki drugi tinejdžerski... Išao sam u grafičku na Nbg-u (išao, je možda preteška reč - recimo da sam dolazio povremeno). Preko dana bleja u bašti SKC-a; večernji sati uglavnom na stepenicama ispred istog sa društvom koje se u slučaju kiše se preseli u moju sobu. Sredom na Mašincu a posle ponoći na FLU Akademija - kada izmolim redare da uđem. Ulazili su samo punoletni. Da sada ne ulazimo u detalje svakodnevnice jednog tinejdžera u PUNK dobu krajem 80-tih, pričamo o drugoj temi... O malom piromanu koji je zaluđen svakojaki…