Sinoc

Sinoć sam se zabavljao
Ubijajući ljubav
Seckajući svaku uobličenu celinu
Na delove koji ništa ne znače
A onda i njih izvrtao ruglu
Da osiguram da niko trag ne pronađe
U stvarima što pričaju o meni

O zadatim kompleksima
Lažnoga morala
Iznuđenoj ljubavi
I strahu od napuštanja
O svakoj stvari koja može da zaboli
I otkrije istinu o meni

Dok u noći nemirnim snovima posteljinu gužvam
Sanjajući nemoć koja dolazi
I gušeci se gledajući ljubav kako odlazi
Pitam se dokle će nesigurnost
Biti gospodar a ljubav samo rob snova

O kojima pišem dok gledam kako se moj scenario
u sopstvenoj režiji pretvorio u nešto negledljivo
a ljude i one druge kojima sam se okružio
ostavio zatečene u sopstvenim ulogama lošeg aranžmana

Obično veče

Obično veče
Pomalo sveže
Taman za šetnju
U prošlosti bliske

Da vidim zašto se vreme
Proteže kao ljubav
Koja večna lebdi u prostoru
Onog što smo zvali srećom

Onom što sam je presekao
Uzduž i popreko
Zarad pira nad nečemu
Što se gradi godinama

A ljubav se ne dobija u jednom danu

Krv suze i znoj

Krv suze i znoj

Dok sam te izbacivao iz sebe
Kroz svaku poru moga tela
U koju si se uvukla
Dok sam krv pustao iz vena
Kojima si tekla godinama
I suzama te utapao u bolu

Cekajuci prazninu da donese mir
U oslobadjajucem naletu pozude
Skocio sam u more
Od nasih suza tvoje krvi i moga znoja
I upijao svaki preziveli delic tebe
Trazeci nacin da kroz sebe ponovo rodim
Srecnu tebe
Ociscenu od nas
Zbog njih kojima suze ne zelimo

Dok sam to radio
I dalje sam lagao
Potkradao i varao
I tebe i sebe
I njega i nju
A najvise njih

I konacno shvatio
Da
Decu ne donose rode
A ni ne odnose ih po potrebi
Rode se brinu o rodama
A ljudi o deci i ponekim zivotinjama

Pa sada sedim na obali tog crvenkastog mora
I trazim po nebu
Zvezdu sto put pokazuje
Od obale mora do
kuce sa ognjistem
zenom, decom
I ponekom zivotinjom
Sto cekaju da dodje neko
Ko ce samo njih da voli

2-jka, 4ka ili 5 posle sve je sve-jedno

Da jesam
Oduvek
hteo sam ono sto nisam
Imao sam ono sto jesam
Trazio sam ono sto imam
I davao samo ono sto nemam
A
Utehu pronalazio u tugi
Sto sam je u sreci pronalazio
Dok sam ljubav prolaznicima
Delio

I lagao samo sebe
Jer varanje sam nasledio
A osloboditi se nasledja proslosti
Jednako je tesko
Koliko naci utehu u istini
u kojoj zivis

Tako da zivot i ono sto on nosi
Samo je trag proslosti
Onoga sto je vec bilo
A nama dato da se ponovo desi

I dok sam bezao u divljinu
Gledajuci to za sobom
Trazio sam samo tebe
Jer zivot jeste jedan
I tebe je vredan