Bekstvo



Opet su me uhvatili! Bekstvo nije dugo trajalo... Tako obično biva kada nisi spreman za beg.

Moja tri drugara uvek su tu.

Prvi. Nesiguran. Traži pažnju. Emotivan. Sakriva se iza druge dvojice. Podstrekuje ih iza njihovih leđa. Bez Drugog može da bude od pomoći.

Drugi. Zao. Podmukao. Samoživ. Lišen empatije. Seksualno agresivan.

Treći. Hladan. Proračunat. Zaključanih emocija. Sposoban da predvidi i preživi. U slučaju potrebe čak sposoban za sopstveno mišljenje.


Stvoreni da me privedu, uhode, tužakaju i prate... nepotkupljivi a podložni lošim uticajima... sebični u čoporu...  naučeno podmukli... spremni da savladaju i kontrolišu obest, a skloni  guranju u istu. Trenirano zli, žive od mojeg jada. Takmiče se sa mnom izlažući me svakom prilikom mojim slabostima i podržavajuci  se u tome. Sve to zbog želje da budu voljeni, poštovani i cenjeni, onako kako Ja to jesam. A stvarnost je drugačija i stalno bežim u nju...
Sedeći u jednoj od stvarnosti, zaglupljen i smrznut na određeno vreme, pisao  sam  pesme. Smišljao sam teške reči koje bi, sklepane zajedno, oslikale dubinu... U jednom od tih momenata postojalo je poglavlje o pesmama sa puta, koje sam, u trenutku kada sam mislio da sam ugledao veliku sliku, obećao da ću napisati. Sve što sebi obećaš, leži negde skriveno...duboko...uprkos želji da zaboraviš. I remeti mir... Ispalo je dobro to što sam se neko vreme odupirao pisanju.

Kada prvi put ukradeš nešto i uhvate te, može da te bude sramota. Možes da pokušaš da se izvučeš ili da budeš dovoljno drzak i tvrdiš da imaš pravo na to. Ja sam samo bio besan na sebe. Nije me bilo sramota, dobio sam batine. Objašnjeno mi je da je to kazna i prihvatio sam je. Imao sam sedam godina i želeo sam stvari... Kasnije je vreme donelo druge vidove kazne, ali rizik je ostao isti i Ja sam ga oduvek znao proceniti.
Treći drugar se prvi put pojavio kada sam bio sateran u ćošak, uhvaćen na delu i u laži. Sedeći zaključan u kupatilu, pokušavajući da se izvučem, ugledao sam ga u ogledalu.

Gledajući u sopstveni odraz, zapitao sam se šta da radim. Odgovor je, iako ga nisam očekivao ubrzo stigao i doneo rešenje. Treći je bio tu i onog dana kada sam u svom očajanju upoznao Prvog... Zajedno smo proveli neko vreme i bilo je dobro dok nije stigao Drugi... u vreme kada smo počeli da primećujemo žene.

Bilo je teško živeti pored drugara, a posebno povesti ih sa sobom na put. Na Prvog sam mogao da se oslonim samo ako nema druge dvojice, što se nije često dešavalo. U stvari, od njega nikada i nije bilo neke koristi. Samo sam njegove osobine prepoznavao kod sebe i drugih. Drugog sam mrzeo i zavideo mu. Hteo sam da postanem kao on, i, samo zahvaljujući Trećem koji me je držao bistre glave, nisam postao Drugi. U tome mi je donekle pomogao i Prvi. Poljuljao je veru da sam sposoban da budem kao on. Sve u svemu, čopor na odgovornom putu, ali odlučno sam krenuo napred.

Prvom prilikom kada  sam  shvatio razliku između instinkta i emocije, naučio sam da su osećanja upozorenja koja me čuvaju od izloženosti. Ipak, nisam shvatao zbog čega ih osećam i šta sa njima da radim. Želeo sam da osećam stvari o kojima drugi pričaju, a ne da budem upozoravan na događaje. A događaji su se nizali i terali me da se takmičim. Lažem  dok naučeno verujem u dobro, ne znajući da napravim razliku. Zamišljao sam da je dobro jednobojno, odrastajući u sivilu zajedno sa svojim drugarima koji su me učili kako se živi u istom. Verovao sam im jer nisam znao. Tada  su se, iznenadno, na mene usmerile osobe ženskog roda, uglavnom oštećene. Pokušavao sam da ih zarobim i iskoristim kako bih popravio sebe i oslobodio se drugara. To sam nazivao ljubavlju! Smetali su mi, usmeravali me ka pogrešnim željama koje sam ostvarivao radeći protiv sebe u želji da se dopadnem njima, mojim drugarima.
Čekao sam slobodu koju je ljubav, o kojoj su te žene pričale, trebalo da donese. Što sam se više trudio da naučim šta je to ljubav, sve  manje sam bio sposoban da je razumem.

Sloboda nije stizala. Shvatio sam da treba predanije da se borim. I jesam,  borio sam se! Svaki put kada sam održao zadatu reč, drugari su se povlačili a žene ostajale duže. Prestao sam da se trudim da me ONI poštuju, a ONE više vole i odjednom su svi postali sprečeni da MENI naude. Kada mi niko ne preti, zidovi su nepotrebni - sloboda je svuda! Sebe sam uspeo da naučim samopoštovanju, a naslutio sam i ljubav. Samo naslutio...i ponovo pobegao.

Zaustavljen sam na prvom raskršću. Drugari su hteli u provod. Nisam mogao da se oduprem. Dosadila mi je ravnica! Poklekao sam pod jeftinom zabavom. Karmičkih poena koje sam tom prilikom izgubio, nisam ni bio svestan. Za lud provod sam, ipak, znao. Sutradan, u mučnini sebe, prvi put sam shvatio da nisam to što sam mislio da jesam.
Osećaj mučnine najbolje opisuje iznenadni gubitak ljubavi, kao i  bol u srcu za koji dugo nisam znao da postoji. Sve biva drugačije, odjednom. Sve se menja dok ljubav, gaseći se, počinje naglo da raste sagorevajući žarom bez plamena, sprečavajući dah dok peče i boli... hiljade misli sevaju, svaka sa istom željom. Dok se predaje svako uporište samopoštovanja, postaješ sposoban da  sve zameniš za sekund mira koji donosi ljubav....

...I brzo se zaboravi. Kad ljubav sagori, život teče dalje. Poneki ožiljak ostane uglavnom kao uspomena ili podsetnik. Prođe neko vreme, i osećanja te ponovo vode. I neko vreme bude dobro, a život te nauči još poneki trik. Usput stekneš i još neku dobru osobinu. Ponovo izgradiš samopoštovanje na očvrsnulom pepelu i pojavi se horizont. Na njegovoj ivici  po prvi put ugledaš dubinu. Jasno vidiš i put i  kuda on vodi. Naravno da poželiš da stigneš TAMO, a put je dug. Njime uglavnom ideš sam.

Svaki put kada sam nešto podelio bio sam izložen. Drugi se bunio. Drugari su činili sve da me odvrate od ,,besmisla” mira kome težim tražeći ga na tom putu. Radili su to na krajnje bolan način. Prvi je posesivno tražio pažnju od žena i slabio muškarca u meni, dok se Drugi hranio slabostima žena koje su mi poklanjale ljubav i činio sve da je obezvredi. Treći je održavao vezu sa realnošću, što samo po sebi ne bi bilo problem. Realnost uglavnom nije bila u skladu sa željom i osećanjima. A ja sam ishod znao pre kraja... Činio sam upravo ono što nisam želeo. Ako već instinktom i empatijom naslutim  da se neko guši, umesto da mu dam prostora da diše, i pustim da se ljubav bezbolno uguši u snu Ja pritiskam do kraja, bolesno uživajući u bolu i ubrzavajući reakciju....Tako sam pronašao put do inspiracije.

Da ne bih gubio vreme jer mi je cilj postao jasan, ili zbog želje da se osvetim  drugarima, činio sam sve da stvari što pre privedem kraju. Čim bih osetio da se ljubav gasi, naveo bih sebe na patnju bez pokušaja da je oživim. Uz svesrdnu pomoć Prvog u sve to bih ubacio i nekolicinu teških reči, opisao po koju stvarnu emociju, i, dok pišem, podelio bih flašu vina sa Drugim, a zatim pustio njega da se iživljava dok bih Ja pisao pesme.

Sutradan bih sa Prvim i Trećim, dok Drugi hrče i mljacka, imao dug razgovor o nama. Kasnije bi  Prvi plakao tražeći pažnju dok bi Treći samostalno funkcionisao na poslu. Ja sam ponovo planirao bekstvo.

Žene nisu bile u stanju ili nisu želele sve zajedno da nas vide, ali su to naslućivale i pripisivale lucidnosti, dok su muškarci stvarali sliku o meni  prema sebi, birajući za druga sebi sličnog. Muškarci su samo pomagali drugarima, a ja sam se u njihovim žurkama povlačio i puštao ih da da se zabavljaju, gledajući da se držim po strani i  smišljam planove za bekstvo koje sam sakrivao u pesmama što ih je inspiracija donosila. To je bila jedina stvarna korist od Prvog. Drugog i Treceg pesme nisu interesovale a Prvi nije umeo da prepozna plan u njima.

Samo u retkim i mudrim slučajevima upoznavao sam osobe sposobne da podele stvarnost sa mnom. Njima sam jedino davao celog sebe i upijao sve što pružaju. Ali sa njima drugare nisam uspevao pomiriti, tako da se nisam mogao dugo  zadržavati.

Pobeći je značilo korenitu promenu, bez mogućnosti povratka, trebalo je napustiti sve i ne osvrtati se za sobom... maštajući o tome ispunjavao sam vreme puštajući Prvog da mi
donesi bol u kome se rađa inspiracija i shvatio da uspešno bekstvo mogu izvesti samo Ja.

Za Prvim nisam plakao, dovoljno je on to učinio za sve nas, Drugi mi je pre smrti ostavio dovoljno velik ožiljak da ga ne mogu zaboraviti, a Treći je našao način da pobegne. Ne znam da li od ili u mene ali njegovo prisustvo osećam i dalje iako odgovore na pitanja dajem sam. Ponekada u samoći svoga mira ili u kritičnim i komplikovanim situacijama dok razgovaram sam sa sobom mi se čini da je Treći našao načina da podeli svet samnom. Ne oslanjam se na njega ali volim da mislim da postoji. Kada je već našao način da to uspe, jer ipak je on jedini od drugara imao sposobnost samostalne odluke.



Постави коментар