Pustinja

na sivom sanduku
u pustinji
jedan čovek
sa cvetom u rukama
prema nebu
sedi nepomičan
dok vetar pada
pada
na ramena
pada
prašina iz svemira
nebo se navlači jednoliko
ogrtač mu leprša u večeri
danima
kroz vekove
on sedi
ćuti
po njemu pada
prah sveta
koji se raspao
nepomičan
u daljini
danima
on sedi
sa cvetom
prati jednu zvezdu
koja je pala
sasušen
mrtva ljuštura
između neba i zemlje

Постави коментар