Popularno kod čitalaca

Gušterov rep

Svaki put kada sam je ubio Svaki bol što sam joj pričinio rađao je novi  tumor ljubavi Što nekada godinama je rastao A sada u tre...

недеља, октобар 23, 2011

Parafinke

Kasne 80-te u Beogradu, jesenje doba pred Novu Godinu. Iako sam uveliko u pubertetu, u poodmakloj PUNK fazi, mali piroman u meni neće da se smiri... Bilo je to vreme kada se polako počinju prodavati petarde, a još nema Cigana (danas Romi prim.aut.) što ih prodaju uz pertle - dosadile su mi one ručno pravljene od kutije šibica. 

[Otcepiš kresivo staviš ga kod glavića i sve to umotaš selotejpom.. Onda rokneš to u zid i ono pukne skoro k'o zelena.]

Taj dan bio je kao i svaki drugi tinejdžerski... Išao sam u grafičku na Nbg-u (išao, je možda preteška reč - recimo da sam dolazio povremeno). Preko dana bleja u bašti SKC-a; večernji sati uglavnom na stepenicama ispred istog sa društvom koje se u slučaju kiše se preseli u moju sobu. Sredom na Mašincu a posle ponoći na FLU Akademija - kada izmolim redare da uđem. Ulazili su samo punoletni.
Da sada ne ulazimo u detalje svakodnevnice jednog tinejdžera u PUNK dobu krajem 80-tih, pričamo o drugoj temi... O malom piromanu koji je zaluđen svakojakim eksperimentima, koji uključuju i vatru i eksplozije...
U to vreme kada nije bilo baruta koji sam nabavljao iz zelenih "Pirate" petardi uglavnom sam taj nedostatak zamenjivao većom količinom fosfora. Izvor su bila porodična pakovanja kutija sa šibicama. Prodavale su se u pakovanjima od 10 komada umotanih u neku plavu hartiju za pakovanje. Iz tog celog pakovanja makazama bih skinuo fosfor sa 500 šibica koliko ih je sadržalo. Sa tom količinom fosfora proizvoljno bih pravio razne pirotehničke drangulije, kojima bih kasnije zabavljao sebe i okolinu...
Tog kritičnog dana na trafici nije bilo običnih šibica, prodavac mi je rekao da imaju samo parafinke. Parafinke su manje i nemaju drveno telo, umesto drveta papir je umocen u parafin i smotan kao drvce. To me je spaslo tog dana, da su bile drvene verovatno se priča ne bi dobro završila.
Malo smoren (manje je fosfora na njima i teže ga je odvojiti od šibice) vratio sam se kući sa pakovanjem.... U startu sam znao koji će biti smor obaviti sve ono što je potrebno pa sam rešio da budem kreativniji nego inače.
U kuhinji u fiokama bilo je nekoliko starih ručnih mlinova za kafu. Oni se sastoje od nekoliko delova: donji cilindrični deo u kome se taloži samlevena kafa; gornji koji ima mehanizam sa zupčanicima koji mrve kafu i kroz koji se ubacuje ista; poklopac za taj deo i ručka kojim se sve to pokreće. Malo liči na nemačku ručnu granatu iz II svetskog... Rešen da ubrzam proces pre nego što mi dođe devojka, Tanja Momčilović (R.I.P), makazama sam samo isekao vrhove na kojima je fosfor i celu tu količinu ubacio u mlin za kafu.
Nije da ne znam fiziku, znam i kako dolazi do samozapaljenja od trenja ali u tom trenutku nisam na to računao. Okretao sam ručicu mlina dobrih 5 minuta povremeno proveravajući količinu mlevenog fosfora koji se taložio u posudi od mlina. U tom trenutku na sebi sam imao debeo duks u više slojeva i vojnički kožni kaiš na farmerkama. Kada je temperatura zupčanika u mlinu (ili neki komadić metala koji je zavarničio, ne bih tačno znao razlog), postala temperatura eksplozije - samo me je ona sreća, što čuva pijane i lude, spasila od nesreće koja bi na moj zivot ostavila trajne posledice. Pogled sam u tom trenutku skrenuo sa mlina - nisam gledao dole ka njemu. Sedeo sam na stolici, mlin sam delić sekunde pre eksplozije sklonio sa međunožja i podigao malo gore oslanjajući ga na kaiš. 
Eksplozija je bila takva da je raznela metalni donji deo mlina, ručku od istog zabila u plafon, a delove mehanizma kasnije našao sam u spaljenom duksu. Kaiš je zadržao većinu udarca od eksplozije i malo je nagoreo. Ja sam bio samo malo opržen po stomaku ali ujedno, u tom trenutku, slep.
Moja majka danas kada se nerado seća toga kaže da je prizor bio tragikomičan. Eksplozija je bila glasna, ona je dotrčala iz svog dela stana. Slep, govoreći joj kako ne vidim, izlazio sam pipajući zidove, dok je oko mene kuljao beli dim. Lice mi je bilo kako se ona seća crno - prekriveno zalepljenim tačkicama fosfora - bas kao u crtanim filmovima. Kosa je već bila gore - nosio sam čiroki. Samo je potez iznad nosa ostao beo (da, da znam, imam veliki nos). Vidno uplašenog, nisam video skoro ništa, dopremili su me u očnu kliniku na Zvezdari gde su me odmah i operisali. Te operacije bez anesetezije sećam se kao horor filma, danas kada gledam spot za pesmu "One" grupe Metallica uvek me podilazi jeza. Nekim aparatima su mi otvorili i fiksirali glavu i kapke a zatim pincetama pod mikroskopom vadili komadiće fosfora iz očiju. Malo kasnije kada su to završili zamotali su me i odvezli u neku sobu. Lekari su mi kasnije rekli kada su čuli šta i kako se to desilo da verovatno ne bih ostao sa neoštećenim vidom da su šibice bile drvene, ovako su parafinski papir i fosfor izgoreli u letu a samo mala količina je dospela do očiju. Dovoljna da napravi rane ali ne i da ih trajno ošteti.
U međuvremenu priča se pročula po gradu. Tanja koja je po dogovoru stigla kod mene od moje babe je dobila informaciju da sam ekplodirao, a onda je ona otrčala i obavestila sve koje je zatekla ispred SKC-a. pa krenula ka bolnici. To je vreme bez mobilnih telefona i facebooka, neki nisu imali ni fiksni telefon. Većina prijatelja koji su došli do nekog doba kada se obično skupljamo (21h - ko je došao, taj je i izašao) su u organizovanoj pripitoj koloni oko 22h upala u klinički centar i nekako se dokopali sobe, njih 30-tak. Tanja je već bila tu kada su oni upali.. Većina je bila sa nekim PUNK obeležjem, frizurom, garderobom, obućom ili sve zajedno. Medicinske sestre i ostali bolesnici su se zgražavali i bili šokirani ali nisu znali kako da reaguju. Kikili, Čapa, Robert (R.I.P), Jakov, Kaća, Vanja, Snežana, Nataša, Ivana, Sale, Labud (R.I.P), Kalaba, Maja, Mali Vuja, Sisa, Matori Vuja, Tomke, Mališa (R.I.P), Hans, Aleksa, Muta i mnogi drugi prilazili su krevetu pozdravljajući se i izgovarajući svoje ime. Nalivali su me nekom vodkom i sprdali se sa time što su mi doneli hrpu novina da čitam :) Neki od njih su u narednim danima kako su tu dolazili da me obilaze jurili "slepice" - kako su zvali devojke koje su imale problema sa vidom i nekim razlogom bile na lečenju po bolnici. Svakako, ni osoblju ni bolesnicima nije bilo dosadno. U bolnici sam proveo narednih 15 dana. Srećom, kada sam konačno izašao, nije bilo nikakvih trajnih posledica.
Ova priča se prepričava i dan danas. Inspirisan nekim nedavnim komentarima ispod jedne moje fotografije na Facebooku, rešio sam da tu priču konačno pretvorim i u reči na kompjuteru...


недеља, септембар 18, 2011

Igra

Misleći o svemu
bez pretpostavki
koje bi mi mogle reći
ko sam sada

Zaigran sa sobom
pod svetlom sećanja
koje baca senke prošlosti
na obrise moga prostora

Udobno smešten
igram svoju igru
nepredvidivu
uz potajnu nadu...

...da je kraj onakav kakav želim
a da vremena da je završim imam