Sinoc

Sinoć sam se zabavljao
Ubijajući ljubav
Seckajući svaku uobličenu celinu
Na delove koji ništa ne znače
A onda i njih izvrtao ruglu
Da osiguram da niko trag ne pronađe
U stvarima što pričaju o meni

O zadatim kompleksima
Lažnoga morala
Iznuđenoj ljubavi
I strahu od napuštanja
O svakoj stvari koja može da zaboli
I otkrije istinu o meni

Dok u noći nemirnim snovima posteljinu gužvam
Sanjajući nemoć koja dolazi
I gušeci se gledajući ljubav kako odlazi
Pitam se dokle će nesigurnost
Biti gospodar a ljubav samo rob snova

O kojima pišem dok gledam kako se moj scenario
u sopstvenoj režiji pretvorio u nešto negledljivo
a ljude i one druge kojima sam se okružio
ostavio zatečene u sopstvenim ulogama lošeg aranžmana

Obično veče

Obično veče
Pomalo sveže
Taman za šetnju
U prošlosti bliske

Da vidim zašto se vreme
Proteže kao ljubav
Koja večna lebdi u prostoru
Onog što smo zvali srećom

Onom što sam je presekao
Uzduž i popreko
Zarad pira nad nečemu
Što se gradi godinama

A ljubav se ne dobija u jednom danu

Krv suze i znoj

Krv suze i znoj

Dok sam te izbacivao iz sebe
Kroz svaku poru moga tela
U koju si se uvukla
Dok sam krv pustao iz vena
Kojima si tekla godinama
I suzama te utapao u bolu

Cekajuci prazninu da donese mir
U oslobadjajucem naletu pozude
Skocio sam u more
Od nasih suza tvoje krvi i moga znoja
I upijao svaki preziveli delic tebe
Trazeci nacin da kroz sebe ponovo rodim
Srecnu tebe
Ociscenu od nas
Zbog njih kojima suze ne zelimo

Dok sam to radio
I dalje sam lagao
Potkradao i varao
I tebe i sebe
I njega i nju
A najvise njih

I konacno shvatio
Da
Decu ne donose rode
A ni ne odnose ih po potrebi
Rode se brinu o rodama
A ljudi o deci i ponekim zivotinjama

Pa sada sedim na obali tog crvenkastog mora
I trazim po nebu
Zvezdu sto put pokazuje
Od obale mora do
kuce sa ognjistem
zenom, decom
I ponekom zivotinjom
Sto cekaju da dodje neko
Ko ce samo njih da voli

2-jka, 4ka ili 5 posle sve je sve-jedno

Da jesam
Oduvek
hteo sam ono sto nisam
Imao sam ono sto jesam
Trazio sam ono sto imam
I davao samo ono sto nemam
A
Utehu pronalazio u tugi
Sto sam je u sreci pronalazio
Dok sam ljubav prolaznicima
Delio

I lagao samo sebe
Jer varanje sam nasledio
A osloboditi se nasledja proslosti
Jednako je tesko
Koliko naci utehu u istini
u kojoj zivis

Tako da zivot i ono sto on nosi
Samo je trag proslosti
Onoga sto je vec bilo
A nama dato da se ponovo desi

I dok sam bezao u divljinu
Gledajuci to za sobom
Trazio sam samo tebe
Jer zivot jeste jedan
I tebe je vredan

San ruze na kamenu

Sanjala je ruza
zemlju snova
dok joj je koren
tragao za trunkom vode


Na kamenu
sanjala je ruza
suncem obasjano nebo
dok je rasla u senci stene


Ni vode ni svetla
samo miris noci sto je vecno okruzuje
Odlucla je ruza da prihvati sudbinu
i postane crna na kamenu

Upila je miris noci i
podarila ga onom
koji ju je pronasao na kamenu
u senci stene
tamo gde obicno ruze ne rastu



















zec 13.01.2008












7 sati pre

jedne veceri

jedne veceri
pisao sam veselu pesmu
na  mestu gde se jednog
jutra  tuzna pesma rodila
i shvatio da

pesma zivi
na usnama onog ko je cita
u srcu onog ko je razume
u dusi onog ko je zeli

pa  podarih
svima koji pesmu vole
obicnu pesmu
odu ljubavi

srecnih ljudi
sto vrednosti mere delima
ljubav osecajima
bogatstvo srecom
ciste duse
i bistrog pogleda

u dve reci
rece pesma
i zagli se recima

volim te
ti me voli
na svoj nacin
ja te volim
na svoj nacin

 

dok sam muzao muzu

dok sam muzao muzu