Godine

Evo su godine kako putujem od tebe preko zemlje
Pa do nestvarnosti u trouglu koji razotkriva
Vlagu sa dna i razvija već davno strunuli
Pepeo koji ima smisao spomenika

Da ti spomenem jesenja prebivališta
Voljeni ljudi otišli su iz naših života
Prebivaju umrtvljeni u plavetnilu koje nas zaogrće
I svaki dan negde iz lišca pevaju
Iz jedne tanke grane koja zadrhti napeta
U čitavoj prirodi pevaju , ozvučeni javljaju se
Visokim glasovima davno mrtvih vraćaju se
Kako bih ja znao da nema zaborava

Život se odigrava kao pucanj groma u planini
Isprva velika priprema za smrt a zatim tišina
I približavanje sve jače

Duboko uznemiren osecam u sebi smrt
A šta mogu od neba jeseni
Od nežnog neba koje me preuzima

Noći mora noći planine, ponekad nebo uzavre do tamne granice
Na kojoj prestaju opstojnosti i stvari
Pa čujem samo muziku
Taj grimiz
Između metala i krvi
Koja naplavljuje oduvek

… i ono što tražis da zagrliš
iza beskonačnog gde se vrata sveta zatvaraju
iza svih zidova gde nema više ni tame ni svetlosti
nada na obzorju i njena lepota
samo su poslednja tišina
što će se ugasiti kao što se pesma kad dotraje
gasi na usnama onog koji peva
i krv u srcu i žar iz očiju i sve u svoje vreme……..

hocu li reci da ili ne
u trenutku nepokore
izmedju bleska dva
sto jednako uzrujana
u besu svome drže
ravnotezu svega
pa sada dok obe strane znaju da je borba stala
čini se
da je i samo vreme stalo
pre nego što uzrok jači
zagrli svoju posledicu
u dnu same zemlje.