Zavodnik kurvi

      Tupi koraci odzvanjali su ulicom admirala Geprata. Iz slabo osvetljenih  ulaza, izlazili su na svetlo bandera tragovi daha iz usta šminkanih crvenim karminom. Posmatrajući, pokoja ruka mi je odmahnula u znak pozdrava, stare matore kurve retkih zuba i okamenjenog srca. Zaustavljajući se na ćosku, da zapalim cigaru plamenom upaljača obasjah  siluetu u kratkoj crnoj kožnoj jakni, dubokim čizmama i crnoj mini suknji. Privukao me je miris sveze krvi koji me je i uzbudio -  nova kurva, čeka prvu  mušteriju u životu. I hvala ti na ovoj večeri pomislih neodređeno, na mladoj  krvi koja mi treba. Posmatrajući je video sam da je promrzla uplašena i tek stigla na ulicu.  Lepa si rekoh, posmatrajući mlado belo lice kome je hladnoća svu krv oterala, hocemo li ? Gde, upita ona nevešto, i brzo promrlja kroz zube cenu.
       Vodim te na udobno  toplo mesto, gde će nam biti lepo, mahnuo sam u pravcu matorih kurvi koje su se zlurado cerekale, i pokazivale maloj da je sve ok i da  može samnom, tu sam u blizini. Dok sam to izgovorio  rukom sam već pozvao taksi koji je stajao na stanici. Udobno zavaljen na zadnjem sedištu naslađivao sam se posmatrajući je u ogledalu retrovizora, gledajući u odrazu zamagljenog stakla kako u sebi prelama da  zaustavi taksi, izađe napolje i vrati se pognute glave u svoje selo. 

Zatvorio sam vrata od stana, polako, dok sam kaput i šešir stavljao na čiviluk, gledao sam kako uplašeno gleda okolo, dodiruje zeleni pliš na fotelji i upitno gleda u pravcu kupatila. Naravno rekoh , upalio sam svetlo i pustio  je da prođe tik uz mene upijajući njen miris. Dok se tuširala pustio sam sebi  muziku i sipao vino.

         Njena glava provirila je kroz vrata kupatila, sada od toplote zajapureno, rumeno lice me je sa otkravljenim smeškom gledalo upitno. Opusti se - rekao sam joj. Dođi sedi ovde,  pokazao joj na drugu fotelju, želim da te gledam. Na njenom licu pojavio se djavolski smešak i  brzo se namestila baš onako kako sam želeo. Zatvori oči rekao sam joj  i nemoj  nista  da radiš dok ti ne kazem - poslušala je odmah. Na prvi zvuk   fotoaparata žestoko se trgnula, nije to očekivala, skočila je prilično uzrujana, brbljala užurbano kako se nismo to dogovorili, kako neće ona da se slika, ako već mora da trpi seks jer nema para ne mora da to i ostane nekome da se naslađuje njenom golotinjom i bedom. Smirio sam je kada sam joj pokazao sliku pa se i zainteresovala zašto to radim. Vratila se na moj teren tim pitanjem, a ja sam je odneo u krevet.

Kasnije te večeri , dok sam je posmatrao kako sedi na sred moga stana opkoračivsi stolicu onako kako sam joj rekao, u halterima, neobrijanog međunožja, malih lepih sisa, zadovoljiviši svoju seksualnu pohotu, vratio sam se onom zašto sam je doveo, zavođenju. Dok su joj zelene oci bile blago još zamagljene od sramote što radi to za pare, ponudih je časom crvenog vina. Mazeći je kasnije te noći  pričao sam joj o svetloj budućnosti podržavao je da će uspeti u životu i obećavao da ću uvek biti tu kada poželi malo nežnosti, već sam joj epitaf ispisao.

Ubila se tri meseca kasnije.

Parafinke

Kasne 80-te u Beogradu, jesenje doba pred Novu Godinu. Iako sam uveliko u pubertetu, u poodmakloj PUNK fazi, mali piroman u meni neće da se smiri... Bilo je to vreme kada se polako počinju prodavati petarde, a još nema Cigana (danas Romi prim.aut.) što ih prodaju uz pertle - dosadile su mi one ručno pravljene od kutije šibica. 

[Otcepiš kresivo staviš ga kod glavića i sve to umotaš selotejpom.. Onda rokneš to u zid i ono pukne skoro k'o zelena.]

Taj dan bio je kao i svaki drugi tinejdžerski... Išao sam u grafičku na Nbg-u (išao, je možda preteška reč - recimo da sam dolazio povremeno). Preko dana bleja u bašti SKC-a; večernji sati uglavnom na stepenicama ispred istog sa društvom koje se u slučaju kiše se preseli u moju sobu. Sredom na Mašincu a posle ponoći na FLU Akademija - kada izmolim redare da uđem. Ulazili su samo punoletni.

Da sada ne ulazimo u detalje svakodnevnice jednog tinejdžera u PUNK dobu krajem 80-tih, pričamo o drugoj temi... O malom piromanu koji je zaluđen svakojakim eksperimentima, koji uključuju i vatru i eksplozije...

U to vreme kada nije bilo baruta koji sam nabavljao iz zelenih "Pirate" petardi uglavnom sam taj nedostatak zamenjivao većom količinom fosfora. Izvor su bila porodična pakovanja kutija sa šibicama. Prodavale su se u pakovanjima od 10 komada umotanih u neku plavu hartiju za pakovanje. Iz tog celog pakovanja makazama bih skinuo fosfor sa 500 šibica koliko ih je sadržalo. Sa tom količinom fosfora proizvoljno bih pravio razne pirotehničke drangulije, kojima bih kasnije zabavljao sebe i okolinu...

Tog kritičnog dana na trafici nije bilo običnih šibica, prodavac mi je rekao da imaju samo parafinke. Parafinke su manje i nemaju drveno telo, umesto drveta papir je umocen u parafin i smotan kao drvce. To me je spaslo tog dana, da su bile drvene verovatno se priča ne bi dobro završila.

Malo smoren (manje je fosfora na njima i teže ga je odvojiti od šibice) vratio sam se kući sa pakovanjem.... U startu sam znao koji će biti smor obaviti sve ono što je potrebno pa sam rešio da budem kreativniji nego inače.

U kuhinji u fiokama bilo je nekoliko starih ručnih mlinova za kafu. Oni se sastoje od nekoliko delova: donji cilindrični deo u kome se taloži samlevena kafa; gornji koji ima mehanizam sa zupčanicima koji mrve kafu i kroz koji se ubacuje ista; poklopac za taj deo i ručka kojim se sve to pokreće. Malo liči na nemačku ručnu granatu iz II svetskog... Rešen da ubrzam proces pre nego što mi dođe devojka, Tanja Momčilović (R.I.P), makazama sam samo isekao vrhove na kojima je fosfor i celu tu količinu ubacio u mlin za kafu.

Nije da ne znam fiziku, znam i kako dolazi do samozapaljenja od trenja ali u tom trenutku nisam na to računao. Okretao sam ručicu mlina dobrih 5 minuta povremeno proveravajući količinu mlevenog fosfora koji se taložio u posudi od mlina. U tom trenutku na sebi sam imao debeo duks u više slojeva i vojnički kožni kaiš na farmerkama. Kada je temperatura zupčanika u mlinu (ili neki komadić metala koji je zavarničio, ne bih tačno znao razlog), postala temperatura eksplozije - samo me je ona sreća, što čuva pijane i lude, spasila od nesreće koja bi na moj zivot ostavila trajne posledice. Pogled sam u tom trenutku skrenuo sa mlina - nisam gledao dole ka njemu. Sedeo sam na stolici, mlin sam delić sekunde pre eksplozije sklonio sa međunožja i podigao malo gore oslanjajući ga na kaiš. 

Eksplozija je bila takva da je raznela metalni donji deo mlina, ručku od istog zabila u plafon, a delove mehanizma kasnije našao sam u spaljenom duksu. Kaiš je zadržao većinu udarca od eksplozije i malo je nagoreo. Ja sam bio samo malo opržen po stomaku ali ujedno, u tom trenutku, slep.

Moja majka danas kada se nerado seća toga kaže da je prizor bio tragikomičan. Eksplozija je bila glasna, ona je dotrčala iz svog dela stana. Slep, govoreći joj kako ne vidim, izlazio sam pipajući zidove, dok je oko mene kuljao beli dim. Lice mi je bilo kako se ona seća crno - prekriveno zalepljenim tačkicama fosfora - bas kao u crtanim filmovima. Kosa je već bila gore - nosio sam čiroki. Samo je potez iznad nosa ostao beo (da, da znam, imam veliki nos). Vidno uplašenog, nisam video skoro ništa, dopremili su me u očnu kliniku na Zvezdari gde su me odmah i operisali. Te operacije bez anesetezije sećam se kao horor filma, danas kada gledam spot za pesmu "One" grupe Metallica uvek me podilazi jeza. Nekim aparatima su mi otvorili i fiksirali glavu i kapke a zatim pincetama pod mikroskopom vadili komadiće fosfora iz očiju. Malo kasnije kada su to završili zamotali su me i odvezli u neku sobu. Lekari su mi kasnije rekli kada su čuli šta i kako se to desilo da verovatno ne bih ostao sa neoštećenim vidom da su šibice bile drvene, ovako su parafinski papir i fosfor izgoreli u letu a samo mala količina je dospela do očiju. Dovoljna da napravi rane ali ne i da ih trajno ošteti.

U međuvremenu priča se pročula po gradu. Tanja koja je po dogovoru stigla kod mene od moje babe je dobila informaciju da sam ekplodirao, a onda je ona otrčala i obavestila sve koje je zatekla ispred SKC-a. pa krenula ka bolnici. To je vreme bez mobilnih telefona i facebooka, neki nisu imali ni fiksni telefon. Većina prijatelja koji su došli do nekog doba kada se obično skupljamo (21h - ko je došao, taj je i izašao) su u organizovanoj pripitoj koloni oko 22h upala u klinički centar i nekako se dokopali sobe, njih 30-tak. Tanja je već bila tu kada su oni upali.. Većina je bila sa nekim PUNK obeležjem, frizurom, garderobom, obućom ili sve zajedno. Medicinske sestre i ostali bolesnici su se zgražavali i bili šokirani ali nisu znali kako da reaguju. Kikili, Čapa, Robert (R.I.P), Jakov, Kaća, Vanja, Snežana, Nataša, Ivana, Sale, Labud (R.I.P), Kalaba, Maja, Mali Vuja, Sisa, Matori Vuja, Tomke, Mališa (R.I.P), Hans, Aleksa, Muta i mnogi drugi prilazili su krevetu pozdravljajući se i izgovarajući svoje ime. Nalivali su me nekom vodkom i sprdali se sa time što su mi doneli hrpu novina da čitam :) Neki od njih su u narednim danima kako su tu dolazili da me obilaze jurili "slepice" - kako su zvali devojke koje su imale problema sa vidom i nekim razlogom bile na lečenju po bolnici. Svakako, ni osoblju ni bolesnicima nije bilo dosadno. U bolnici sam proveo narednih 15 dana. Srećom, kada sam konačno izašao, nije bilo nikakvih trajnih posledica.

Ova priča se prepričava i dan danas. Inspirisan nekim nedavnim komentarima ispod jedne moje fotografije na Facebooku, rešio sam da tu priču konačno pretvorim i u reči na kompjuteru...

Igra

Misleći o svemu
bez pretpostavki
koje bi mi mogle reći
ko sam sada

Zaigran sa sobom
pod svetlom sećanja
koje baca senke prošlosti
na obrise moga prostora

Udobno smešten
igram svoju igru
nepredvidivu
uz potajnu nadu...

...da je kraj onakav kakav želim
a da vremena da je završim imam

Konstanta

Držeći kompas koji se vrti

ponovo trazeći 

od istoka do zapada

balansirajući između severa i juga

lutao sam trazeći mesto

da postavim kompas u sredinu

tamo gde je sve počelo i stalo

gde se rodila nada

svet gde se nasmejao

da vidim očima mir

pre nego što se hladnoća samoće

uvuče u srce i ugasi ga zauvek

Umorne oči

Umorne oči

Što gledaju prazninu

Prošaranu poljupcima prošlosti

Oslikanu sreću u vitrini

Što podseća na ono što je moglo biti

Lutaju

Dok gledaju surovu stvarnost

Gde god pogled može da se pruži

Tražeći mesto

Gde umorna ljubav da nađe svoj počinak 

uz osmeh

i sigurnost onoga cemu se rodila

Kocnica

Danas sam povukao  kočnicu za slučaj opasnosti

I dok mi je život naglo usporavao

Mrlje sa strana počele su da dobijaju oblike i imena

Pokazali su mi se neki ljudi 

Koji su mahali i mahali već davno da stanem

Da taj put ne vodi nikuda

I da je provalija iza fatamorgane

Trebaće mi neko vreme 

i sa kočnicom za opasnost da usporim

Ali fatamorgana sirene sto me je zvala na hridi

Nestala je na neodređeno vreme

 što cu ja racionalno zvati zauvek

I neko vreme uživati u usporavanju dok sve ne-stane

Pripremati novo vozilo

bolje definisati plan puta

I modernizovati auto pilota

učiniti ga 

Otpornim na sirene i fatamorgane

A zauzvrat onima koji su mahali da usporim

Ukrcaću one sto zele samnom

Ostale

Uputiću u sve što ja znam a oni ne

I život će sa stanice krenuti dalje 

treptanje zvezda postaće opet podnošljivo

za pogled kroz njih u pravcu novih vremena

prostora i sopstvene duše

Ognjiste

Dok sam te izbacivao iz sebe
Kroz svaku poru moga tela
U koju si se uvukla
Dok sam krv pustao iz vena
Kojima si tekla godinama
I suzama te utapao u bolu

Cekajuci prazninu da donese mir
U oslobadjajucem naletu pozude
Skocio sam u more
Od nasih suza tvoje krvi i moga znoja
I upijao svaki preziveli delic tebe
Trazeci nacin da kroz sebe ponovo rodim
Srecnu tebe
Ociscenu od nas
Zbog njih kojima suze ne zelimo

Dok sam to radio
I dalje sam lagao
Potkradao i varao
I tebe i sebe
I njega i nju
A najvise njih

I konacno shvatio
Da
Decu ne donose rode
A ni ne odnose ih po potrebi
Rode se brinu o rodama
A ljudi o deci i ponekim zivotinjama

Pa sada sedim na obali tog crvenkastog mora
I trazim po nebu
Zvezdu sto put pokazuje
Od obale mora do
kuce sa ognjistem
zenom, decom
I ponekom zivotinjom
Sto cekaju da dodje neko
Ko ce samo njih da voli